Odevaš me u sramotu
u jeftini blud
skupi nemoral
predstavljaš sebe
kao ono
bez čega se ne može
živeti
mada se može
preživeti
sve si
i nisi
dok me
ne dokrajčiš
kao raspukli nar
na drvenom stolu
molim te
pokupi se
molim te
skupi se
iz ove sobe
iz mog života
ne želiš me
vrebaš me
iz nekog kraja
iz nekog ugla
čekaš me
da se sapnem
o sopstveni
izbor
i
nazoveš
negde
između
dva
i četiri
sata ujutru
da mi zamuckujuće
saopštiš
da život nije fer
spustila sam ti slušalicu
negde
između
dva
i četiri
sata popodne
zamolila sam te
da me ne zoveš
da te se ne tiče
šetam li se
Alfamom
da nije
tvoja stvar
ni Lisabon
ni Kaškaiš
jer me boli
tačno onaj rez
ispod crnog korseta
uske suknje
boli me rez
onog davnog vremena
za nama će prosipati vodu
voleće nas istorija
voleće nas kaldrma
mada
zaista
nisi više ono
što se čuva ispod čipke
da te iscepam
da te rascepam
kao jeftinu čipku
dame iz Amsterdama.
Nađa Lazarević
Нема коментара:
Постави коментар