Jednog dana ću odlučiti da odem
potpuno
I zauvek.
Umreće svaki poznati miris
I neću ti dolaziti u izlizanim snovima,
Pojavljivati se u liku Lolite.
Nestaću, dragi moj,
Nećeš me naći u pergamentima,
Žabicama koje praviš od zvezda,
Neću ostviti ni dašak sebe
u letu koje je bilo samo
Za tebe,
Mene,
I dobro staro suvo crno.
Znaćeš da si nešto izgubio,
Nešto veliko i bitno ti se otrglo iz ruke
Kao kada žalimo za osećajem materinstva kog nikada nismo imali
Strašna šupljina koja zjapi
Za nečim,
Za nekim.
Nećeš znati da sam otišla
Ne okrenuvši se
I pokupila svoju žutu prašinu
Dragi moj,
Nećeš znati zašto ti se krv indigo boje
Uskomešala
Zašto se daviš u njoj
Kada stari Ciganin punačkim prstima pomiluje
Onaj najmanji
I najusamljeni jecaj trube,
Kada iz nje glatko isklizne ton koji znaš,
Čuo si ga od nekog ko strašno voli trube,
Ko ima u sebi vraško razbuktani dert,
i već ti je poznata ova suza.
Kuda ćeš sa njom?
To je ona koje se skupi na obodu oka,
Koja je teška
I znaš da ne sme pasti
Jer će potopiti čitavu planetu
Znaš da je moraš čuvati,
Tu,
U epicentru
Da večito isijava
Umreću
Zarad sopstvenog ponosa
Odneću omiljene stihove
I moj glas koji ih izgovara imitirajući Šerbedžiju,
Neću sebe ostaviti ni u nostalgičnim pokretima Moneove četkice.
Žrtvovaću se
Da bi,
Možda,
Shvatio koliko sam te volela.
Žrtovaću se
Da bi,
Možda,
I ti žrtvovao sebe sa mojim imenom na vrhu jezika.
potpuno
I zauvek.
Umreće svaki poznati miris
I neću ti dolaziti u izlizanim snovima,
Pojavljivati se u liku Lolite.
Nestaću, dragi moj,
Nećeš me naći u pergamentima,
Žabicama koje praviš od zvezda,
Neću ostviti ni dašak sebe
u letu koje je bilo samo
Za tebe,
Mene,
I dobro staro suvo crno.
Znaćeš da si nešto izgubio,
Nešto veliko i bitno ti se otrglo iz ruke
Kao kada žalimo za osećajem materinstva kog nikada nismo imali
Strašna šupljina koja zjapi
Za nečim,
Za nekim.
Nećeš znati da sam otišla
Ne okrenuvši se
I pokupila svoju žutu prašinu
Dragi moj,
Nećeš znati zašto ti se krv indigo boje
Uskomešala
Zašto se daviš u njoj
Kada stari Ciganin punačkim prstima pomiluje
Onaj najmanji
I najusamljeni jecaj trube,
Kada iz nje glatko isklizne ton koji znaš,
Čuo si ga od nekog ko strašno voli trube,
Ko ima u sebi vraško razbuktani dert,
i već ti je poznata ova suza.
Kuda ćeš sa njom?
To je ona koje se skupi na obodu oka,
Koja je teška
I znaš da ne sme pasti
Jer će potopiti čitavu planetu
Znaš da je moraš čuvati,
Tu,
U epicentru
Da večito isijava
Umreću
Zarad sopstvenog ponosa
Odneću omiljene stihove
I moj glas koji ih izgovara imitirajući Šerbedžiju,
Neću sebe ostaviti ni u nostalgičnim pokretima Moneove četkice.
Žrtvovaću se
Da bi,
Možda,
Shvatio koliko sam te volela.
Žrtovaću se
Da bi,
Možda,
I ti žrtvovao sebe sa mojim imenom na vrhu jezika.
Нема коментара:
Постави коментар