Intervju: Nađa Lazarević
Prilikom našeg prvog susreta, prvo uočavam crte lica i osmeh koji zrači, identičan onom iz filma „Mrtav 'ladan“, kada je, kao dete, izgovorila rečenicu „Neću da ti kažem ćelavi!“. Kaže da se i danas mnogi sećaju ove kultne replike i pamte je po njoj. Vođena subjektivnim impulsom, manjom rezignacijom i slikom sveta oko nas, prvo što pomišljam je da za neke mlade, talentovane i uspešne ljude čujemo jako retko, čitamo o njima u manjim novinskim stupcima ili o njima čujemo od poznanika koji ih i sami poznaju. Na predlog moje urednice, razgovarala sam baš sa takvom osobom. Tara Manić, mlada rediteljka, bila je moj sagovornik, oštroumna i predana, organizovana i elokventna, koja ,,preti“ da u svojoj profesiji zauzme poziciju pri samom vrhu. Iz njenih odgovora saznaćete sve što ste možda i sami znali, ali ste potisnuli, stvorićete možda malo drugačiju svest o teatru, te o nekome ko usmerava glumce i sa njima pravi magiju koju gledamo i osećamo sa druge strane pozorišnih sala.

Ko je Tara Manić?

Ubojito, teško i pametno pitanje za početak našeg razgovora. To je pitanje koje mi je u životu najčešće postavljao Mika Aleksić, u dramskom studiju „Stvar srca“, čiji sam član bila od detinjstva, do studija; tada sam se jako trudila da na to pitanje dam tačan odgovor, dok sam prelazila put „od paperja do perja“, a sada me to pitanje jako veseli i mirna sam kada ga čujem.

U poslednje vreme se cela iscrpljujem u svom poslu, kroz njega, mada sam i tokom četiri godine studiranja na Fakultetu dramskih umetnosti potpuno davala sebe – umetnički fakultet uzima, bez da pita. Sada bih volela, kada su se moje osnovne studije Pozorišne režije uspešno završile, da se posvetim i svim ostalim stvarima koje su nekada činile moj život. Prirodno je, s obzirom na to da sam upisala ono što sam najviše želela, što je bio moj san, da se u tome najviše dajem i iscrpljujem. Ipak, tokom četiri godine su društveni planovi i aktivnosti bili u dalekom drugom planu, ali osećam da mi je to jako prijalo i da sam uspevala da nađem ritam koji mi je odgovarao i zahvaljujući kom sam davala svoj maksimum. Tako da, što se tiče pitanja ,,ko sam“ – ja sam pozorišna rediteljka u nastajanju.

Uvek se, apsolutno mimo posla koji je samo jedan segmet života - prevashodno trudim da budem ispravan i dobar čovek. Studije su mi izuzetno pomogle da osvestim svoje dobre, ali i loše osobine - te se trudim da loše osobine korigujem kod sebe, a da u dobrim istrajem.

Postojala su dva izbora kada si upisivala fakultet – režija i medicina. Postoji li veza između ove dve profesije i šta ti se najviše dopadalo kod obe?

Između ova dva fakulteta vidim ogromne razlike, ali vidim i jednu značajnu sponu. Na pozorišnu režiju se prijavljuje dvadeset ili trideset kandidata godišnje, a prima se troje ili četvoro, pa nisam želela da dođem u situaciju, da u slučaju da ne upišem studije režije, gubim godinu dana kontinuiteta u učenju. Jedina profesija koja me je interesovala osim pozorišne režije jeste bila medicina, odnosno kardiohirurgija. Kada je počelo drugo polugodište četvrte godine u Trećoj beogradskoj gimnaziji, koju sam pohađala, krenula sam paralelno da spemam medicinu i režiju. Prijemni iz režije mi je trajao osam dana i osmo veče sam saznala da sam upisala i da sam prva na listi. Devetog dana sam polagala medicinu i upisala sam je na budžet. Na tom prijemnom sam bila toliko rasterećena i poletna da sam čak tačno odgovarala na pitanja na koja nisam znala odgovor, verovatno nekom intuicijom i elementarnom logikom. Kada sam već naporno spremala prijemni iz medicine četiri ili pet meseci -  ipak sam odlučila da izađem na njega.

Važna spona između ove dve profesije jeste ta što i jedna i druga pomažu ljudima, iako ne na isti način (pozorišna režija ne direktno, naravno, već kroz dejstvo predstave na publiku). Verujem da su i jedna i druga profesija ,,u službi“ ljudima i da imaju zadatak da nam sutrašnjica bude bolja. Mislim da i medicina ima tu svrhu, ali postoji ogromna razlika u odgovornosti između ovih profesija, u korist medicine. Od moje današnje profesije, ipak, ne zavisi ničiji život. Shvatila sam da mi to odgovara i radosna sam kakav sam izbor profesije napravila na tom raskršću. Pozorište svoje rezultate daje na duge staze, dok medicina ima nešto brže „dejstvo“. I dan danas „pratim“ medicinu, ali samo kroz serije, poput: „The Knick“, „Grey's Anatomy“, uz veliko interesovanje.

Koliko moraš da se postaviš u ulogu glumaca, radeći kao reditelj?

Ne mnogo, pre bih rekla - ne uopšte. Ja sam četrnaest godina pre studija režije provela u glumačkoj grupi, tj. dramskom studiju Mike Aleksića. U pozorišnu režiju sam nekako prirodno ušla nakon tog iskustva, zahvaljujući interesovanjima koja sam tamo osvestila i znanju koje sam tamo stekla. Mikina grupa je bila prostor moje slobode i dečije igre, a kasnije sam odlučila da ta igra postane i moja buduća profesija.

Ono što je važno (ako ne i presudno) na početku svakog projekta sa glumcima je konsenzus oko toga šta je zajednička ideja, dogovor oko toga kuda „idemo“, a onda mislim da je nakon toga neophodno obostrano razumevanje – razumevanje glumaca za ideje reditelja i njegove načine i sredstva, ali sve to isto i sa strane reditelja prema glumcima, u možda još većoj meri, zbog prirode glumačkog bića. Mislim da se najlepše stvari u pozorištu (kao i u životu) stvaraju iz poverenja, kako prema projektu, tako i među članovima ekipe.

Fotografija: Teodora Ćirić

Kada je kreacija u pitanju, ljudski odnosi mogu da budu veliki uzurpator, ali i veliki podstrek. Psihologija koja se stvara u okviru ekipe tj. mase koja radi na projektu može biti od presudnog značaja za ishod projekta. Kada je u pitanju projekat koji tek nastaje - on diše kao živi organizam. Odsustvo poverenja je, ja verujem, ono što najviše smeta reditelju. Samim tim, kada svaki dan dolazite na probu i vidite ljude naspram vas koji ne veruju u projekat u meri kao vi, to zaista zatvara. Krenula sam od najgore mogućnosti, nažalost. Međutim, kada se ostvari međusobno poverenje i kada se ostvari ona pozorišna „magija“, onda sve što predložite i sve što donesete, biva - duplirano. Tada stvar pred vašim očima raste kao testo. Najlepša stvar u ovom poslu je kada uspete da ostvarite uspešnu komunikaciju sa ekipom. Tada vam dobri i iskusni glumci vraćaju stostruko ono što ste im pružili. Nažalost, tu nema nikakvog recepta „za uspeh“ – to čak nije pitanje ni prijateljstva unutar ekipe, jer se vrlo često dešava da se ljudi privatno savršeno razumeju, a profesionalno ne, ili obratno. To nije pitanje ni starosti, ni strukture godina unutar ekipe, to je pitanje poštovanja, profesionalizma, senzibiliteta i ukusa. Na pitanju senzibiliteta i ukusa, ekipe se ili rasturaju ili opstaju. Upravo zbog toga se dešava da i vrlo iskusni reditelji podbace, gotovo na način amatera (to je samo jedan od razloga, pripremljenost reditelja je uvek jedan od suštinskih elemenata, koji mogu da preduprede sve buduće probleme i nesigurnosti), potpuno neočekivano naspram svog iskustva ili godina.

Ja nikada nisam imala takve nepremostive raskole unutar ekipe koji bi dovodili do rasturanja projekta, ali sam dolazila na pojedine probe sa svešću da određeni članovi ekipe ne razumeju moju ideju ili ne žele da joj se prepuste. Jedina mogućnost reditelja, u takvim situacijama, je da pokuša da locira odakle problem dolazi – da li iz neke privatne sfere ili poslovnog domena. I dobre i loše probe, i kreativne i dosadne, i konstruktivne i destruktivne - neodvojivi su deo svakog procesa. Srećom, sukobi i krize u pozorištu mogu rezultirati u nešto dobro. Stojim iza svake svoje dosadašnje predstave i studentske vežbe i nikada mi se nije desilo da sam do velike mere ,,izbačena iz takta“ od strane glumaca. Ali sigurno će se i to desiti, to je neizbežno u ovakvom poslu. Reditelji izbacuju glumce iz zone komfora, kao i glumci reditelje. Ceo taj sistem „izbacivanja iz zone komfora” funkcioniše, ukoliko postoji poštovanje, profesionalizam i zajednički cilj.

Koja je bila tvoja diplomska predstava, kako si je pripremala i kako bi rekapituirala ceo taj proces?

Diplomirala sam u maju ove godine predstavom „Fotografija 51“, nastaloj po tekstu američke spisateljice En Zigler u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“, nakon nešto više od dva meseca svakodnevnih proba. Ponosno stojim iza te predstave, iza svakog njenog aspekta, jer, i da je prošla drugačije, ona bi ipak ostala plod apsolutno moje mašte. Posebno sam ponosna na tu predstavu iz jednog sasvim drugog razloga, koji se ne tiče mene, a koji do sada nisam imala prilike da osetim - a to je da su svi saradnici u ovoj predstavi dali svoj maksimum, i što se mene tiče, njihova najbolja dosadašnja ostvarenja. Imala sam tu privilegiju da sam okupila tim mladih, hrabrih, smelih, istrajnih i borbenih saradnika (Dejana Prćića, darovitog i spretnog dramaturga; Unu Jankov, fantastičnu i svestranu scenografkinju; Milicu Radovanović, čarobnicu kostima; Iliju Đorđevića, momka koji zvuk promišlja na način budućnosti), koji su, u ovo teško vreme za sve mlade kreativce, uspeli da izbore svoj prostor, da iskoriste pruženu priliku i da se time nametnu, kao budući majstori svojih profesija. 

Pored toga što sam ponosna na sebe, na svoje saradnike i na ono što smo zajedno napravili, neverovatno sam ponosna i na glumce iz te predstave, jer mislim da upravo oni tu predstavu čine različitom u odnosu na sve ostale beogradske predstave - pre svega svojim odnosom poštovanja prema piscu, poštovanjem mladog reditelja, ali i poštovanjem celokupne predstave i kolega u njoj. Mislim da su Nataša Tapušković (u ulozi Rozalin Frenklin) iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Bane Zeremski (u ulozi Nobelovca, dr Morisa Vilkinsa) iz Ateljea 212, glavni glumci te predstave, ostvarili svoje najbolje pozorišne uloge (u kojima sam ja imala prilike da ih vidim), a to im i mnoge druge kolege potvrđuju i govore. Divno je kada u poslednjim danima rada na predstavi, onda kada se sve privodi kraju i kada vi kao reditelj postajete suvišni, izmičete se i bavite se tehničkim stvarima - vidite te glumce, potpuno posvećene, samouverene i predane, i postanete neverovatno ponosni. Takođe, izuzetno je retko da Beograd vrlo brzo, nakon svetske praizvedbe, dobije priliku da igra bilo koji savremeni svetski komad. Razlog je jako prost i praktičan - autorska prava. Autorska prava za savremene svetske tekstove mogu koštati izuzetno mnogo i ta činjenica, nažalost, najviše određuje repertoarsku politiku beogradskih pozorišta (ako o njoj kao takvoj uopšte možemo govoriti). Mislim da je Ustanova kulture ,,Vuk Karadžić“, na inicijativu Milene Trobozić Garfild, koja je i prevela ovaj tekst, napravila presedan s obzirom na to da je komad prvi put izvođen krajem 2015. godine u Londonu sa Nikol Kidman u glavnoj ulozi. Evo, 2017. godine, u maju, komad je stigao i kod nas. To je jedan izuzetno kratak period u pozorišnom smislu i ponosna sam što sam deo ekipe koji je tu predstavu iznedrio.

Fotografija: Luka Trajković

Mislim da beogradska publika dolazi u pozorište, pre svega, da bi gledala glumce i sa tim u vezi, najbolja preporuka za ovu predstavu jesu upravo oni: Nataša Tapušković, Bane Zeremski, kao i četvoro mladih, perspektivnih, spretnih glumaca, istančanog ukusa: Matija Živković, Joakim Tasić, Željko Maksimović i Ivan Marković. Za mene, kao mladog reditelja od dvadeset dve godine, jako je značajno da dobijem ovakve glumce u podeli u svojoj prvoj profesionalnoj predstavi. Nataša je pre mene radila sa najvećim rediteljima sa ovih prostora, i kada vi dođete na kraj tog niza, ta činjenica može i da zastraši, ali mislim da u ovoj profesiji svi uče jedni od drugih – ja od glumaca, saradnika, tehnike, ali i svi oni od mene, samo ukoliko imaju vere ili ukoliko nisu upletene sujete. To je magija ovog posla.

Druga stvar, kada se na stranu potpuno skloni biografski, tj. istorijski momenat komada „Fotografija 51“, tematika je vrlo zanimljiva. Dosta ljudi ne zna puno o Rozalin Frenlin, niti o tome kakva se priča krije iza njenog imena. Komad „Fotografija 51” govori o seksizmu, kao i o poziciji žene, te suptilno tretira momenat kada se žena nađe na raskrsnici između profesije i porodice, između privatnog i poslovnog. Zanimljivo pitanje koje se otvara u predstavi jeste i pitanje krađe (otkrića fotografije 51, prvog jasnog snimka strukture DNK) i kako je ona mogla da se desi između nekoliko Nobelovaca. Smem slobodno da kažem – gde je čovek, tu je i neka malverzacija. Neupitno je koliko je otkriće strukture DNK promenilo čovečanstvo. Ali, neko je morao da za to otkriće plati životom, i to je bila Rozalin Frenklin. Preminula je u 37. godini zbog čestog izlaganja rendgenskim zracima, usled mukotrpnog istraživanja. Pre nekoliko nedelja, imala sam prilike da posetim „Nobelov muzej“ u centru Stokholma, koji je posvećen svim dobitnicima nagrade, ali i njihovim izumima i pronalascima. O Rozalin Frenklin, u muzeju, napisana je jedna rečenica. Sa razlogom smo radili ovu predstavu.

Fotografija: Luka Trajković

Kako doživljavaš teatar – kao ,,igralište slobode“ ili mesto na kome moraš da odradiš neki posao?

Suštinski, ja još uvek nisam stupila kao samostalni stvaralac u naše pozorište, jer su do sada moje studentske predstave, zbog uspeha, otkupljivala beogradska pozorišta i davala priliku meni i mojim glumcima, da prikažemo naš rad. Ipak, ja sam do sada učestvovala na nekoliko profesionalnih projekata u Beogradu kao asistent režije. Tu, pre svega, mislim na predstave: ,,Hamlet“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Aleksandra Popovskog, na predstavu ,,Na dnu“ Narodnog pozorišta, u režiji Ane Đorđević, kao i na predstavu koja je trenutno u procesu nastajanja, a imaće premijeru u okviru ovogodišnjeg BITEF-a koji nam se približava, a njen reditelj je Jernej Lorenci. Kada mladi ulazite u posao onda je svaka predstava, pa i asistentura, prilika i mogućnost da se dokažete. Međutim, ukoliko samo kroz tu prizmu gledate na pozorište, tu nema P od predstave ni P od pozorišta ni U od umetnosti. Dokazivanje je bespotrebno, ukusi su različiti, publika je raznovrsna, kritika šarenolika i mislim da je važno da svaka osoba zna sa kojim ciljem ulazi u svoje angažmane – jedino tada će imati kriterijume sopstvenog uspeha. Naspram zahteva koje sam ja sebi postavila u diplomskoj predstavi – ja sam ih i ispunila. U zavisnosti od toga sa kojom se mišlju uđe u projekat, tako se određuje i njegov rezultat: da li je misao dopasti se publici, kritici, upravnicima, ili, ipak, sebi. Najgori scenario koji može da se desi je da se pozorišni stvaralac ne dopadne sam sebi. Odgovor je, dakle, na pola. Ali nemam mnogo prostora za greške, jer su prilike mladim ljudima jako retke, silom prilika. Potrebno je jako puno sreće. Sećam se da mi je Aca Popovski, reditelj „Hamleta”, često govorio da režija ima dosta veze sa pokerom. Sve možete smisliti i isplanirati, mudro i strateški, ali peta karta koja dolazi je puka sreća. Tako da, priželjkujem sebi tu petu kartu.

O čemu bi razgovarala sa Marlonom Brandom kada bi mogla da se vratiš u prošlost?

Ne znam da li bih Marlona Branda bilo šta pitala ili bih ga samo gledala (smeh). Da, to je jako interesantno pitanje. Pitala bih ga kako je birao svoje zadatke i projekte, da li je imao taj luksuz. Meni je njegova najbolja uloga ona iz filma ,,Odsjaji u zlatnom oku“, pa bih ga pitala kako je odabrao tu ulogu i da li je istrajao u onome što je bio njegov ukus ili je morao da pravi neke kompromise. Verujem da svaka vrsta kompromisa ubija umetnost u najranijoj fazi, pa me zanima da li se on sa tim suočavao i kako je to prevazišao.

Fotografija: Teodora Ćirić

Planiraš li ili se stihijski prepuštaš stvarima?

Planiram. Ja sam apsolutno osoba koja planira. Volim da znam koja je to sledeća stvar ili projekat kojoj treba da se posvetim, volim da mi to stoji u glavi. Mislim da je ta osobina jako dragocena za reditelja, iako je nisam na početku studiranja imala u vidu, nisam znala da će mi biti toliko važna. Ljudi vole kada znaju o čemu govorite i kada znaju kuda ih vodite. Režija je ništa drugo nego donošenje niza malih odluka, zato glumci vole kada osete da ih planski vodite ka rezultatu, tj. predstavi. Važno je, da ste, kao reditelj zanimljiva ličnost koja može da okupi veliki broj raznolikih ličnosti oko sebe. Morate imati lepotu, znanje, harizmu i neku vrstu šarma – nešto što te ljude magnetski privlači. Zato je planiranje korisno za reditelja. Naravno, niz predivnih stvari u životu i iskustava mi se desilo – upravo sasvim slučajno. Tako da se trudim da pratim ritam koji mi zadaje sam život, dok planiram neke njegove segmente. Verujem da za sve što se desi postoji razlog, samo treba biti strpljiv i sačekati da se on vidi. Trudim se da budem što strpljivija, u poslednje vreme sam izuzetno nestrpljiva, tako da se trudim da imam malo više vere u razloge za sve što se dešava oko mene.

Koje su nagrade i uspesi koje si do sada ostvarila?

Imala sam veliku privilegiju da sa svojim predstavama učestvujem u nizu takmičarskih međunarodnih pozorišnih festivala, pre svega zahvaljujući dobrom poznavanju stranih jezika, ali i zahvaljujući velikom trudu, koji sam ulagala u tom pravcu. Fakultet dramskih umetnosti je podržao te moje ideje, tako da sam na prvoj godini, imala priliku da učestvujem na Međunarodnom frankofonom festivalu, koji traži da se savremeni francuski tekstovi za mlade izvode na francuskom jeziku. Ceo Festival održava se u Poljskoj, u Poznanju, uz podršku francuske Vlade i Francuskog kulturnog centra. Sa dvoje kolega sam otišla, „probila led“ sa predstavom „Rigolo Circus“ i na tom festivalu smo 2014. osvojili nagradu za najbolju predstavu. Sasvim neočekivano, nagrada je podrazumevala da u najvećem savremenom pariskom pozorištu ,,La Colline“ budemo gosti – živimo u njemu, gledamo predstave i upoznamo se sa unutrašnjim mehanizmom tog pozoriša. Šest meseci kasnije to se dogodilo. Taj odlazak u Pariz mi je najdragocenije pozorišno iskustvo koje sam imala do sada. Naredne godine, fakultet nas je podržao da odemo na isti festival, sa novom predstavom, te smo i tada osvojili nagradu za najbolju predstavu i najbolju režiju, za predstavu „Adagio“. Nagrada je bila čudesna i podrazumevala je da u Avinjonu, u okviru najvećeg svetskog pozorišnog festivala, odigramo predstavu i budemo gosti pozorišta „Cie Gilgamesh“. Avinjon u periodu Festivala postaje scena, živa pozornica, karneval. Tamo se dnevno odigra hiljadu trista predstava – taj grad doslovno živi pozorište na mesec dana.

Fotografija: Aleksey Verbitsky

Pored ta dva frankofona festivala, prošle godine boravila sam u Litvaniji, u Vilnjusu, sa svojom predstavom ,,Jedna ruža je procvetala“, po motivima kratke priče, meni izuzetno dragog norveškog pisca Ćela Askinsena. Na tom festivalu smo osvojili nagradu za najbolju predstavu, a ja sam osvojila nagradu za najbolju režiju. Potom je prošle godine u septembru usledio predivan mali festival u Bugarskoj na kojem sam učestvovala sa istom predstavom (iako taj festival nije takmičarskog karaktera, već je smotra radova mladih umetnika iz različitih oblasti) i fantastično se provela sa celom ekipom. U novembru prošle godine usledio je i VGIK festival u Moskvi, na kom smo učestovali sa predstavom ,,Ko još jede hleb uz supu?“, nastaloj po tekstu moje darovite koleginice Tijane Grumić. Na tom festivalu osvojili smo nagradu za najbolju modernu predstavu. Poslednji festival bio je u Trstu, u maju ove godine, takođe sa predstavom ,,Ko još jede hleb uz supu?“. Festivali su prilika da osvestite gde ste u odnosu na svoje vršnjake iz različitih zemalja, ali i da uporedite pozorišne tendencije i prakse. Predivno sam se osećala kada sam na festivalu u Moskvi ponovo srela ekipu bugarskih studenata, koju smo upoznali na jednom od prethodnih festivala. Tada zaista imate osećaj da ste „svetski” čovek.

Fotografija: Luka Trajković

Pored toga, za svoju radio dramu „Hamlet ili propala revolucija”, prošle godine osvojila sam Prvu nagradu „Neda Depolo”, koju dodeljuje Radio Beograd, za najbolje radiofonsko ostvarenje. Ta nagrada je stigla sasvim neočekivano, i zbog toga sam joj se posebno obradovala.

Pariz, šetnja po Per Lašezu i izložba Dišana ili proleće u Beogradu – gde bi se pre našla?

Žao mi je, ali nemam dilemu. Odabrala bih Pariz. Nije to moja pristrasnost niti odnos prema Beogradu, prosto je moj ukus je u Parizu. Pariz je, ipak, svetska metropola. Dinamična sam osoba, po tome mi Pariz, takođe, odgovara. Sigurna sam da ću u nekom trenutku i barem na neko vreme, živeti u Parizu. Mislim da je to i pitanje jezika i snalaženja, jer francuski govorim kao maternji. Tu se osećam kao ,,svoj na svome“. Imala sam prilike, zahvaljujući stipendiji, da ovo leto provedem na severu Evrope: u Berlinu, Stokholmu, Oslu, Kopenhagenu i Amsterdamu – tako da je Pariz dobio ozbiljnog konkurenta, što se mene tiče. Uvek sam najviše cenila umetnost nordijskih zemalja (slikara, književnika, filmskih stvaraoca) – tako da nisam iznenađena što sam ostala bez teksta u svim tim gradovima.

Zbog kojih stvari ti je draže jer si odrasla, a zbog kojih bi se vratila u detinjstvo?

Kada sam bila mala, jedino što sam želela je da budem velika. S obzirom na to da imam sestru koja je od mene starija trinaest godina, ona je studirala kada sam ja bila mala, tako da sam uvek išla „za njom“, želela da budem veća. Vratila bih se u detinjstvo, jer su tu još uvek bili prisutni moj deka Vlada i moj prvi pas, engleski buldog Čerčil. Oni mi najviše nedostaju iz mog detinjstva. Što se tiče svih ostalih stvari, mislim da su mi idealne moje trenutne godine – ne bih želela da sam ni mlađa, a ni starija.

#intervju 

insp.