Aleksandar Trajković: Epilog

Svesno upušten u rizik. Verovatno od početka spreman na neminovno. Moja bajka se deci ne priča pred spavanje. Svako tvoje zauvek je bilo samo odloženo plaćanje rate za rastanak. I ja sam to znao. Stajanje na šalteru zaborava Nikad nije bila moja stvar. Olako sam naseo na ta administrativna sranja. Potpisao sam ugovor o večnosti sa tobom. Nažalost, sporazum je bio jednostran. Sanjao sam onu belu haljinu na tufne. Samo tebe nije bilo u njoj. Kažu da se inteligenti ljudi sećaju svojih snova. Ja sam onda onaj izuzetak, koji postoji kod svakog pravila. Nikada nisam bio sujeveran. Možda samo kad mi ti pređeš put. Udaljim se tri koraka unazad, Ali ne pljunem. Samo se plašim da me ne pogodiš mirisom obrva. Previše je 104. put se zaljubiti u tebe. Često razmišljam kako bi izgledao naš rastanak. Da si mi ga darovala. Sedeli bismo bosi na vrelom tepihu Pili vino iz flaše, Slušali Cigarettes after Sex (nažalost, samo slušali). Kad bi me odsutno pogledala i rekla Da više ne možeš, Ne znajući da ovo nije prvi put da umirem.

Kada si rekla da me voliš, objašnjavala si to na čudan način. Želela si da si večno na moru, pa si tako opisivala i to. Rekla si da me voliš sve do iza bova. Sad razmisljam da sinu dam ime Serotonin. Jer nam je uvek samo malo sreće nedostajalo.



Нема коментара:

Постави коментар