Malo je dana kao ovaj, srećom. Zakovan mamurlukom za ustajali miris jastuka, odvratan sam sebi zbog ukusa pepeljare u ustima, jedva sam žmirkao levim okom. Branio sam se od sunčevog zraka koji je, kao iz inata, pronašao rupu u iskrivljenoj roletni i nišanio pravo u moj mozak. Pokušavajući da dozovem svoje misli, polovina svesti mi je bila okovana u sliku nekog dugog, prostog, ali stabilnog mosta. Da, most. Došla mi je ta misao, sanjao sam ga. I dalje opijen lošim vinom, sa glavom teškom kao kineski jezik, bio sam ljut na tu sliku. Sklopio sam oči dok se soba i dalje vrtela oko mene. Osećao sam se kao da lebdim po mraku bez kontrole i smisla, a on je i dalje stajao tu. Most, metalni most iznad tamnog ponora moje raspadnute svesti. Polako je opijao svaku moju misao ovog jutra.
Dugo sam se trudio da prizovem radnju sna koji ga je projektovao. Uzalud... Nije logično, uvek sanjam snove koji slobodno mogu, bez stida, da se pohvale da su detaljni kao scenario za neki nelogični blokbaster. Uspeo sam da se nasmešim na ovu misao. Eto, predao sam se sada toj slici mosta. Bio je vrlo prost, siv, ali čudno snažan i čvrst. Nisam mogao da razaznam ni gde mu je početak, a ni kraj. Začudo, što sam duže pokušavao da ga analiziram, to se moja svest smirivala. Više mi glava nije bila kao nespretni čovek u odelu kosmonauta, koji ispunjava svoju dečačku želju da jednom u životu isproba kako je biti u bestežinskom stanju. Bio sam stabilan iznutra kao nekad. Most me je opio i zarazio. Zanimao me je na čudan način. Gledao sam na njega kao na osobu koja me je u par reči fascinirala, pa sam poželeo da je do detalja upoznam. A on je stajao nemo, mirno i hladno, duboko i detaljno urezan u moju svest. Simbolika mi je bila jasna od samog početka. To je bio spoj. Jak, dostojanstven i čvrst. Borio sam se da ne dopustim da me otruje misao da on predstavlja spoj između davno izgubljenih ljubavi. Molio sam se da mi sinoćno oporo vino pomogne u tome.
Zaboravio sam to, nema ga više. Prokleti most i sve ostalo, nema ga. Neka nestane i on iz glave ako mu je namera da ponovo od mene pravi lažnog Tantala, koji umesto vode i hrane stalno vapi za njenim osmehom. Nisam više taj. Nisam. Čudno, ali i dalje nisam otvarao oči. Ti si lud, govorio sam sebi sa podsmehom po ko zna koji put. I osetio sam da sam opet nasmejan. Ne želim da most nestane, šta god bio, jer sam sada na njega gledao kao na delić moje razrušene psihe. Šta ako je vodio u novo sutra? Šta ako je to put do buđenja bez samosažaljenja i samopreziranja? Nećeš ti nigde, mostu moj. Bar ne dok se dobro ne upoznamo. Neverovatno kako smo se detaljno gledali, kao da analiziramo jedan drugoga. Kladim se da mu se uopšte ne sviđa šta vidi, nasmeših se ponovo.
Dok sam mu se u mislima približavao, shvatih da zaista ne mogu da nađem njegov početak. Bio je u magli, gustoj i neprozirnoj, ali ipak ne odbojnom i zlom, već mističnoj i opijajućoj. Most je bio veoma uzak, taman dovoljan da jedna osoba slobodno hoda. Iznenadih se kad sam shvatio da više nije siv i monoton. Pod mosta je bio išaran sitnim i površnim rezom, koji je ličio na zmijsku kožu koja se prelivala u svim mogućim duginim bojama, kao da je neko prosuo tonu benzina po njemu.
Ograda mosta je bila roman za sebe. Do polovine visine je to bio sklop perfektno pravilnih linija i struktura koje su odavale snagu, perfekciju i sklad. Uvek sam se divio arhitektama na toj veštini da jednostavne linije deluju predivno. Ali drugi deo ograde, koji se nadograđivao na ovaj prvi, bio je nešto. Nešto… Recimo - nešto neočekivano. Tik uz te savršeno skladne linije nadovezao se nesklad raznih figura i oblika koje su bile tako opijajuće za vid i um. Nije zarazan bio njihov izgled, niti boja. Taj savršeni nesklad, kao kontrast prvom delu ograde je bio neverovatan. Da, opijao je. Opijao i zbunjivao. Dok su linije imale jaku sivu boju, perfektnu, hladnu i moćnu, ovaj nesklad je bio magično crn. Da, crn. Zamislite crnu boju koja ima veću lepotu i moć od najsjajnije zlatne ikad napravljene.
Nema logike. Odustao sam od toga da analiziram, samo sam se prepustio tom prizoru. Odjednom mi se vratila misao na svrhu mosta. Kuda vodi? Čemu vodi? Ugledao sam drugi kraj jasno. Nije bilo razlike u odnosu na početak. Magla koja zrači snagom i lepotom nepoznatog. Ovako sam kao dete zamišljao ulaz u sezam, definitivno. Osvrnuo sam se. Zaista, most je bio savršeno identičan od početka do kraja. Kao da je neko stavio ogledalo na sredini. Imalo je smisla u tom besmislu. Mnogo je pitanja nailazilo strašnom brzinom i pretilo da me uvuče u dubine smisla. Gde je ustvari početak, a gde je kraj? Ako most spaja, zašto vodi u nepoznato? Ako… Prestani, rekao sam sebi. Znam. Setio sam se. Sinoć, odvaljen od nekvalitetnog alkohola i još gorih cigareta, kad sam se doteturao kući, u polusnu sam uradio nelogičnu stvar, jer naravno – šta sam ja u životu logično radio? Pročitao sam pesmu. Da, sad se jasno sećam, kao da sam bio potpuno fokusiran kao uplašeni prvak iz dobre kuće na prvom času u školi. Odatle je most, dobri moj. I ima značenje, jako i drugačije za svakoga. To ga je dovelo u moje snove, moja podsvest gladna simbola ponovnog spajanja. Sećam je se…
Dok sam mu se u mislima približavao, shvatih da zaista ne mogu da nađem njegov početak. Bio je u magli, gustoj i neprozirnoj, ali ipak ne odbojnom i zlom, već mističnoj i opijajućoj. Most je bio veoma uzak, taman dovoljan da jedna osoba slobodno hoda. Iznenadih se kad sam shvatio da više nije siv i monoton. Pod mosta je bio išaran sitnim i površnim rezom, koji je ličio na zmijsku kožu koja se prelivala u svim mogućim duginim bojama, kao da je neko prosuo tonu benzina po njemu.
Ograda mosta je bila roman za sebe. Do polovine visine je to bio sklop perfektno pravilnih linija i struktura koje su odavale snagu, perfekciju i sklad. Uvek sam se divio arhitektama na toj veštini da jednostavne linije deluju predivno. Ali drugi deo ograde, koji se nadograđivao na ovaj prvi, bio je nešto. Nešto… Recimo - nešto neočekivano. Tik uz te savršeno skladne linije nadovezao se nesklad raznih figura i oblika koje su bile tako opijajuće za vid i um. Nije zarazan bio njihov izgled, niti boja. Taj savršeni nesklad, kao kontrast prvom delu ograde je bio neverovatan. Da, opijao je. Opijao i zbunjivao. Dok su linije imale jaku sivu boju, perfektnu, hladnu i moćnu, ovaj nesklad je bio magično crn. Da, crn. Zamislite crnu boju koja ima veću lepotu i moć od najsjajnije zlatne ikad napravljene.
Nema logike. Odustao sam od toga da analiziram, samo sam se prepustio tom prizoru. Odjednom mi se vratila misao na svrhu mosta. Kuda vodi? Čemu vodi? Ugledao sam drugi kraj jasno. Nije bilo razlike u odnosu na početak. Magla koja zrači snagom i lepotom nepoznatog. Ovako sam kao dete zamišljao ulaz u sezam, definitivno. Osvrnuo sam se. Zaista, most je bio savršeno identičan od početka do kraja. Kao da je neko stavio ogledalo na sredini. Imalo je smisla u tom besmislu. Mnogo je pitanja nailazilo strašnom brzinom i pretilo da me uvuče u dubine smisla. Gde je ustvari početak, a gde je kraj? Ako most spaja, zašto vodi u nepoznato? Ako… Prestani, rekao sam sebi. Znam. Setio sam se. Sinoć, odvaljen od nekvalitetnog alkohola i još gorih cigareta, kad sam se doteturao kući, u polusnu sam uradio nelogičnu stvar, jer naravno – šta sam ja u životu logično radio? Pročitao sam pesmu. Da, sad se jasno sećam, kao da sam bio potpuno fokusiran kao uplašeni prvak iz dobre kuće na prvom času u školi. Odatle je most, dobri moj. I ima značenje, jako i drugačije za svakoga. To ga je dovelo u moje snove, moja podsvest gladna simbola ponovnog spajanja. Sećam je se…
“Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Nisi ptica ni leptir obalom što leti,
Kad nema mostova, uzalud je čeznuti,
Uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene.
U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti,
Mogle bi te nazad nagnati uspomene.”
Spavao sam ponovo sa osmehom na licu.
Нема коментара:
Постави коментар