Godinama sam se trudila
da ti prekrijem tragove
da zaboravim miris tvoje kože
da naučim da volim svetlije oči od tvojih
Godinama kretala i vraćala se
vrtela se u krug
iznova polazila od nule
A zapravo je samo trebalo otići
negde gde te niko ne zna
gde nikoga nemaš
gde je sve bučno i užurbano i zbijeno
Negde gde ti gužva
ne ostavlja prostora za nostalgiju
Negde gde košava briše
svaki trag prošlih dana
Negde gde skrivene krošnje u svitanje
ne liče na tebe
Trebalo je samo pobeći od ulica
kojima si me nosio na rukama
a takvih je u našem gradu pregršt
i doći ovde, u neku Takovsku
u neki Bulevar kralja Aleksandra
ili Skenderbegovu
Gde nema tvojih prozora,
gde nema tvojih drugova,
gde nema nijednog sećanja na tebe
I odjednom pesme na radiju ne vuku
za sobom šest tona tešku setu
I odjednom vetar na Kališu
ne vrišti tvoje prevelike snove
koji su te odveli od mene
Odjednom Skadarlijom ne teče vino
u ime naše prolivene sreće
Vidiš kako je lako bilo zaboraviti te
samo je trebalo prevaliti silne kilometre
vraćajući se od tebe - sebi.
Нема коментара:
Постави коментар