Obukao si poslednji trzaj leta,
Tapkaš njegov pepeljasti vrh u još mlečno belu pepeljaru.
Gasiš se zajedno sa njim
I još po malo
Ličiš na bivšeg sebe.
Postao si neki bledi lik
U slomljenom ogledalu
Kaskaš za svojim žutilom,
Koraci ti nisu koraci
Već samo gluva škripa tuđih snova,
Nekog paperjastog taloga na površini
Slika,
Figurica,
Uvelih ljiljana.
Kada si prestao da budeš ti?
Nisam primetila
I stid me je.
Izgubila sam se
Tamo gde se najmanje očekivalo,
Tamo gde nije bilo čudnih skretanja.
Izgubila sam te ne u sred ratnog vihora
Nego u dugim godinama mira.
Pustio si me
A ja ti lako odlepršala sa dlana
Kao da sam otišla da samo na tren ispraznim pepeljaru.
To je potrajalo čitavu večnost.
I ti nisi više ti.
Ja nisam ja.
Punoća naših boja je iščezla sa usana.
Šta bude kada se susretnu dve otrcane sene,
Bivši ljudi,
Don Kihoti?
Postoji neko nepisano pravilo da
Oni sednu u one prastare kafane
iz čijeg se vazduha cedi etanol
I katran,
Gde su karirani stolnjaci otužni peroni.
Oni onda ćute
O goropadnim noćima,
O suzama koje su zauvek zarđale
Tamo negde
Oko mlakih grudi.
Kada se istrošeno i potrošeno pronađu u tački
Oni maslinastom flekom pogleda požele jedno drugo.
Nemo,
Nevino,
Tiho i pretiho.
Oni razumeju,
Obuku poslednji trzaj leta
I po onoj dobroj staroj,
Koja dira
Traže svoj davno izgubljen lik.
Tapkaš njegov pepeljasti vrh u još mlečno belu pepeljaru.
Gasiš se zajedno sa njim
I još po malo
Ličiš na bivšeg sebe.
Postao si neki bledi lik
U slomljenom ogledalu
Kaskaš za svojim žutilom,
Koraci ti nisu koraci
Već samo gluva škripa tuđih snova,
Nekog paperjastog taloga na površini
Slika,
Figurica,
Uvelih ljiljana.
Kada si prestao da budeš ti?
Nisam primetila
I stid me je.
Izgubila sam se
Tamo gde se najmanje očekivalo,
Tamo gde nije bilo čudnih skretanja.
Izgubila sam te ne u sred ratnog vihora
Nego u dugim godinama mira.
Pustio si me
A ja ti lako odlepršala sa dlana
Kao da sam otišla da samo na tren ispraznim pepeljaru.
To je potrajalo čitavu večnost.
I ti nisi više ti.
Ja nisam ja.
Punoća naših boja je iščezla sa usana.
Šta bude kada se susretnu dve otrcane sene,
Bivši ljudi,
Don Kihoti?
Postoji neko nepisano pravilo da
Oni sednu u one prastare kafane
iz čijeg se vazduha cedi etanol
I katran,
Gde su karirani stolnjaci otužni peroni.
Oni onda ćute
O goropadnim noćima,
O suzama koje su zauvek zarđale
Tamo negde
Oko mlakih grudi.
Kada se istrošeno i potrošeno pronađu u tački
Oni maslinastom flekom pogleda požele jedno drugo.
Nemo,
Nevino,
Tiho i pretiho.
Oni razumeju,
Obuku poslednji trzaj leta
I po onoj dobroj staroj,
Koja dira
Traže svoj davno izgubljen lik.
Нема коментара:
Постави коментар