Početak septembra.
Vreme zalaska sunca u Beogradu - između 19h i 19i30h.
Minut do sedam obuvam patike, ogrnem bordo džemper, uzimam telefon i slušalice, isključujem internet, zaključavam vrata od stana, silazim.
Mojih pola sata.
Od Rade Končara, kroz Vojvode Prijezde, pa dole, ulicom Mihaila Gavrilovića. Ja, u pohodu na Sunce. Na mir. Užurbano, u susret sebi. U susret svemu što sam bila i što sam odlučila da prestanem da budem zarad malo varljive sreće, zarad nečijeg dobra, zarad malo promene, zarad malo Njega, zarad drugih, zarad svih sumnji, zarad malo traženja i potencijalnog pronalaženja, zarad pokušaja, zarad moranja, zarad tuđih očekivanja.
Deset minuta kasnije, sunce je već napravilo rapsodiju boja nad Beogradom. Prošlo je radno vreme, odzvonilo je u školama, crkvama, hramovima, deca su pokupljena iz vrtića... Za danas smo sve naučili, uradili, kupili, pokupili, počistili, platili, pozvali, iskucali, izvikali, ismejali, prebrinuli, obišli, saznali, ispričali. I sve smo prećutali što smo davno naučili da oćutimo. I sve smo oplakali, požalili, porekli, pokajali u skrivenim učionicama, ulicama, kancelarijama, toaletima i prolazima. I sve smo već odležali, odhodali, odlagali i odljubili.
I sve smo zaboravili što je trebalo da se zaboravi, i sve smo pojeli što su nam rekli da pojedemo, i sve smo obukli što su nam naredili da obučemo, i nismo pošli tamo gde su nam rekli da je zabranjeno da pođemo.
U sedam i dvadeset pet, od Rade Končara do Sime Igumanova, život mi je već tri puta proleteo pred očima i nastanio se negde duboko u grudima. Da bih u sedam i trideset, na stepenicama jednog beogradskog nebodera, sa pogledom na razliveno nebo, Južni bulevar i Hram Svetog Save, mogla da stanem, da skinem slušalice, da zažmurim, da slušam automobile, ljude, pse, ptice, vetar, život i da dopustim sebi da, u tom trenutku, ne budem ništa više i ništa manje. I da bih mogla baš tada, u sedam i trideset, tik pre nego što Mesec svuče Sunce u postelju, da priznam sebi da od svega toga što bi oni hteli - nisam ništa, da sam pala i ljubav, i obećanje, i ispit, i šansu, i 23. godinu, i da imam pravo na sve ispočetka. Da ne ličim nimalo na onu na koju su navikli. Da nisam znala šta se desi kad iluzija nestane, a On ostane. Da sam bila više nego što se sme, više nego što se izdrži, više nego što se podnese, a manje nego što sam zamišljala i istinski želela. Da sam slaba kad treba, da sam jaka kad hoću, nepodnošljiva kad ne želim. Da se zalećem kad ne smem, ćutim kad ne umem, volim kad mi se otme, patim kad odem.
I da mi je teško da se spakujem u jedan kofer, jednu rečenicu, jedan grad i jedan život.
Mojih pola sata.
Da se prigrlim i prihvatim.
Da ga pustim da boli i da bude smešan.
I On, i posao, i fakultet, i život.
A da oprostim - sebi.
Da napravim krug
I da se, kao i uvek,
Vratim sebi.
(Jer kome bih drugom?)
Vreme zalaska sunca u Beogradu - između 19h i 19i30h.
Minut do sedam obuvam patike, ogrnem bordo džemper, uzimam telefon i slušalice, isključujem internet, zaključavam vrata od stana, silazim.
Mojih pola sata.
Od Rade Končara, kroz Vojvode Prijezde, pa dole, ulicom Mihaila Gavrilovića. Ja, u pohodu na Sunce. Na mir. Užurbano, u susret sebi. U susret svemu što sam bila i što sam odlučila da prestanem da budem zarad malo varljive sreće, zarad nečijeg dobra, zarad malo promene, zarad malo Njega, zarad drugih, zarad svih sumnji, zarad malo traženja i potencijalnog pronalaženja, zarad pokušaja, zarad moranja, zarad tuđih očekivanja.
Deset minuta kasnije, sunce je već napravilo rapsodiju boja nad Beogradom. Prošlo je radno vreme, odzvonilo je u školama, crkvama, hramovima, deca su pokupljena iz vrtića... Za danas smo sve naučili, uradili, kupili, pokupili, počistili, platili, pozvali, iskucali, izvikali, ismejali, prebrinuli, obišli, saznali, ispričali. I sve smo prećutali što smo davno naučili da oćutimo. I sve smo oplakali, požalili, porekli, pokajali u skrivenim učionicama, ulicama, kancelarijama, toaletima i prolazima. I sve smo već odležali, odhodali, odlagali i odljubili.
I sve smo zaboravili što je trebalo da se zaboravi, i sve smo pojeli što su nam rekli da pojedemo, i sve smo obukli što su nam naredili da obučemo, i nismo pošli tamo gde su nam rekli da je zabranjeno da pođemo.
U sedam i dvadeset pet, od Rade Končara do Sime Igumanova, život mi je već tri puta proleteo pred očima i nastanio se negde duboko u grudima. Da bih u sedam i trideset, na stepenicama jednog beogradskog nebodera, sa pogledom na razliveno nebo, Južni bulevar i Hram Svetog Save, mogla da stanem, da skinem slušalice, da zažmurim, da slušam automobile, ljude, pse, ptice, vetar, život i da dopustim sebi da, u tom trenutku, ne budem ništa više i ništa manje. I da bih mogla baš tada, u sedam i trideset, tik pre nego što Mesec svuče Sunce u postelju, da priznam sebi da od svega toga što bi oni hteli - nisam ništa, da sam pala i ljubav, i obećanje, i ispit, i šansu, i 23. godinu, i da imam pravo na sve ispočetka. Da ne ličim nimalo na onu na koju su navikli. Da nisam znala šta se desi kad iluzija nestane, a On ostane. Da sam bila više nego što se sme, više nego što se izdrži, više nego što se podnese, a manje nego što sam zamišljala i istinski želela. Da sam slaba kad treba, da sam jaka kad hoću, nepodnošljiva kad ne želim. Da se zalećem kad ne smem, ćutim kad ne umem, volim kad mi se otme, patim kad odem.
I da mi je teško da se spakujem u jedan kofer, jednu rečenicu, jedan grad i jedan život.
Mojih pola sata.
Da se prigrlim i prihvatim.
Da ga pustim da boli i da bude smešan.
I On, i posao, i fakultet, i život.
A da oprostim - sebi.
Da napravim krug
I da se, kao i uvek,
Vratim sebi.
(Jer kome bih drugom?)
Tara Đukić
Нема коментара:
Постави коментар