Eto, bliži se dan kad ću do kraja da se prospem
Po ovom prašnjavom, okruglom tepihu
U dnevnoj sobi
Punom mrva i otisaka tvojih malih stopala,
Koja u stvari nikad nisu ni kročila
Ovim zamračenim stanom.
Mada, često sam pred spavanje
Znao da spuštam roletne
Koje si jutrom znala podići
Jer si mrzila ovaj mrak
U kom se skrivam.
Eto, bliži se dan kad ću do kraja da se pocijepam
Po onom velikom, starom krevetu
Planiranom za dvoje,
A ti, eto, nikad nisi stigla
Da mi u njemu pokloniš životinjsku strast
I s desne strane istoga,
Ostaviš otisak svog tijela
U obliku fetusa.
Mada, jutrima je jastuk
Isuviše stvarno
Mirisao na tvoju kosu.
Eto, bliži se dan kad ću do kraja da se istopim
Pod mlazom vruće vode
Unutar ove, klaustrofobično skučene
Tuš kabine
Na čijim su staklima danima
Ostajali obrisi tvojih dlanova
Toliko jasni
Da sam po linijama na njima
Uspijevao vidjeti
Sve naše prethodne živote
Ali ne i ovaj trenutni.
Eto, bliži se dan kad ću do kraja da se operem
Sa svim onim prljavim vešom
Na vlažnom podu kupatila
I kad ćeš me raširiti na štrik balkona
Koji je, nekom čudnom igrom slučaja
Baš kao i onaj krevet,
Napravljen za dvoje.
A ti, eto, nikad nisi imala priliku
Na njemu popiti kafu
I smijati se prepirkama
Senilnih penzionera pod njim.
Mada, svako jutro sam brisao
Mrlje kafe sa stolića
Koje je ostavila tvoja šolja
I skupljao štipaljke
Koje su ti ispale
Dok si me širila na štrik
Da se osušim.
Eto, bliži se dan kad će me napokon do kraja ubiti
Ovaj tumor Koji si mi u prolazu ostavila u srcu Prvog avgusta, iza onog hrama, poljubivši me u obraz nježnije od majke, U ulici kojoj ni ti sama ne znaš ime, U noći u kojoj sam te odvolio Za sve sljedeće živote koji dolaze.
Ovaj tumor Koji si mi u prolazu ostavila u srcu Prvog avgusta, iza onog hrama, poljubivši me u obraz nježnije od majke, U ulici kojoj ni ti sama ne znaš ime, U noći u kojoj sam te odvolio Za sve sljedeće živote koji dolaze.
Нема коментара:
Постави коментар