Milena Petrović: Ne vidiš, a znaš i osećaš

Jedan...
Otkopčala si prvo dugme svog kaputa
Ulazeći mi u dah
Nedefinisano
Tvoje čelo se vajalo u oštre padine
A ja nisam smeo da dišem
Nisam smeo da remetim tvoje misli
Tako nepogrešivo naslagane
Kao čiode
Bila si sva u nekim svojim skriptama
Bila si u zvonjavi oluka
Iznova i iznova svitala na par milimetara od mene
Dok sam se ja
Skrivao u tvom kaputu
U njegovim čvorićima
I nisam bio dovoljno hrabar da se opet drznem
Da ti te nasmejem u porcelansku facu
Želeo sam samo da ti se pahulje otapaju večito sa kaputa
A ja da lopćem halapljivo zamišljajući tvoju suzu
Gorku i bistru
Koja se slivala
I tako mi vukla prokleti pogled
Nisi me više osećala
Kao nisi znala da sam tu
Morao sam da se skrijem
Nisam kriv!
Ma nisam drhtao pred tvojom snagom
Nemarnošću
Pa poznaješ me
Nikada se ne pokajem
A često se kajem
Ne vidiš
A znaš i osećaš
Jesam kukavica
Ustručavam se i da ti dotaknem senku
Da se nađem pod silinom tvog pogleda
Koji je toliko puta kaljen
Prekaljen 
Novembarski siv
Drugo dugme si otrgla
Prkosno
Kao da mi pokretom ruke želiš reći 
Da više nije ništa toliko bitno
Čak ni reči koje sam oćutao
Ja nemam dovoljno sebe u džepovima
Da ti bacim pod noge
Sve što imam
I da onda tako nag
Čekam na tvoj mig
Kao na apokalipsu
Koja će mene
Skitnicu
Uzeti u svoja topla nedra
I sklonit sa novembarskog asfalta
Da mi udahne život u ove drvene ruke
Apokalipso moja
Znam ja tebe
Iščupaćeš mi san iz pluća
Samo da ne ostaneš dužna
Ovoj Božjoj marvi
Koja će zauvek ostati ništavna
I malena u odnosu na tebe
Ženo 
Zakopčane duše
Ostani tu
Da večno isijavaš
I da na mene bacaš svoje opiljke neukroćene slobode.



Нема коментара:

Постави коментар