Negde sam skoro pročitala da je "verujem ti" snažnije od "volim te". Sigurno da jeste, naročito u ovom svetu ljubavne rasprodaje. U svetu nevernih i izneverenih, skrivanja pravih emocija, večitog igranja igara, podignutih gardova i oblačenja uloga odmah ujutru - preko pidžame. U svetu u kojem su iskušenja posađena na svakom koraku, poverenje je stvarno detelina sa listom viška. Gledaš u nju, a ne vidiš je od svega što niče oko nje.

Srećom, uvek postoji paralelni svet, onaj koji je samo tvoj. U njemu hrabro odluči da prekineš s pola glasa da govoriš o onome svojoj sreći, da prestaneš da pljuješ tri puta da svoje dobro ne urekneš i da odvežeš sve crvene konce, jer vera je talisman protiv svih uroka i niko joj ništa ne može. Zato, pre nego što požuriš da pred nekog staneš go prvo se pred njim ogoli, da ništa ne ostane u rukavima, da vidite jedno drugo bez maske i da nikad, baš nikad, ne igrate igre. Neka vam one budu ispod časti.

Veruj, pa neka i sagoriš ako je ludost. Veruj jer poverenje uvek više govori o onom ko ga ima, nego o onom kojem se ukazuje. Veruj i ne slušaj priče, ne gledaj slike, ne "skroluj" do ponoći, ne proveravaj, odoli svakom iskušenju koje niče po stazama ovog ludog savremenog sveta. Ne daj se toj bolesti da te razboli. Neguj svoj paralelni svet u kojem reč vredi više od svega, iza koje stojiš uvek kao iza potpisa i čuvaš je kao obraz. I veruj osećaju, najstarijoj od svih društvenih mreža i najboljem filteru. Veruj intuiciji, udaru srca od srce i veruj onome što u mrklom mraku i tišini gori u tim zenicama naspram tvojih. Sjajnije je od svih ekrana. Sve što prsti natipkaju na brzinu nije ni blizu njihovog dobovanja po koži, od kojeg se ona ježi i greje. Veruj mi, kad se naježiš - tome se veruje.