Niko nije imun na cvetove.
Na prvi pogled:
samo malo boje
i samo malo mirisa
pomešani u istoj posudi vremena.
Onda dotakneš latice:
ili ih otkineš,
ili one otkinu tebe.
Odjednom ti nije bitno
odakle cvet dolazi,
ko su mu sestra i brat,
koliko duboko pušta korenje,
koliko gutljaja može da popije
i je li oduvek bio ovako
sunčano žute boje.
Pitaš se samo koliko će još
kiseonika napraviti za tebe,
onog sa mirisom oaze
i pokojim zrncem peska.
Ne pitaš ni odakle pesak -
svestan si da živiš u pustinji,
u krajnosti sredine:
između cvetova i stena,
između "imam sve" i "nemam ništa".
I, Bože Dragi,
koliko voliš taj cvet!
Toliko ga voliš da ne razumeš,
i patiš, i smeješ se divno,
i kidaš kožu sa sebe
da mu popuniš rupe na lišću,
i držiš ga dovoljno čvrsto
kad stabljika počne da tr(u)ne,
i plačeš mu u polenov prah
dok se rastaješ sa strahovima,
i grliš ga toliko jako
jer si ga našao baš ti
u ovom pustinjskom svetu,
između "imam sve" i "nemam ništa".
A svaki cvet je najtužniji
kad se najlepše otvori
na nečijem grobu.
na nečijem grobu.
Jedne pamučne noći se budiš
sa žutom bojom na usnama,
sa žutim ukusom u ustima,
sa žutim kolenima i prstima,
obliven žutim znojem
zaliven žutim suzama.
Tvoj sopstveni cvet te guši
dok ti trpa pesak u usta
koji pola progutaš, pola udahneš,
dok ne počnu da te bole kapilari
i pucaju alveole.
Šta ti je to i kada promaklo?
Možda cvet tako voli.
Možda nije toliko sebičan.
Možda su mu ipak drage
tvoje škriputave drvene stepenice
i prečica kojom si ga odveo do zvezda.
Do jutra se gušiš od njegovog prisustva,
od jutra povraćaš jer ga nema.
Pustinjski cvetovi postoje,
postoji bolest zvana Sunčanica,
postoji fatamorgana
i postoje Mali Prinčevi.
Cvet je otkinuo tebe.
Legenda kaže:
Svaki put kad cvet zadrhti od straha
iz latica mu ispadaju zrnca peska.
Tako je nastala pustinja.
Нема коментара:
Постави коментар