Decembar. Božić. Nova godina. Period u kome se sećam svega što je prošlo, a radujem se svemu što dolazi. 

Asocira me na porodicu, prijatelje, ljubav… Ovogodišnju prazničnu euforiju poželela sam da osetim u malo drugačijoj atmosferi nego prethodnih godina. Budimpešta i Beč mi se u tom momentu učine najzanimljivijim, ali i najbližim destinacijama. Brzo se pakujem i za koji sat - eto me u mađarskoj prestonici.


Prvi izlazak na ulicu mi govori da je ovaj grad prava zimska bajka. Jelke, sijalice, šljokice, ukrasi… sve svetli i svojim sjajem odvlači pažnju od zime i hladnoće.
   

Prilikom posete u decembru, prva i nezaobilazna stanica jeste božićni vašar ispred bazilike Svetog Stefana. Do njega stižem iz pravca Andraši ulice, koja svojom lepotom nimalo ne zaostaje za užim centrom grada.
       
Remek-delo arhitekture, izvanredna bazilika, pomalo ostaje u senci novosagrađenog klizališta i višemetarske svetlucave jelke. Svaka tezga je posebna na svoj način. Na jednoj se prodaje tradicionalna mađarska hrana, na drugoj toči kuvano vino i topla čokolada, na trećoj je nepregledno more ručno pravljenih sveća ili pak nakita… Svaka ima svoju jedinstvenu priču i svaki prodavac sa istim žarom predstavlja svoje rukotvorine.
         

Jedna mi se učini posebno zanimljivom, pa započinjem razgovor sa prodavcem. Saznajem da Geza radi na raznim božićnim vašarima već sedamnaest godina i da mu je omiljeni deo posla upoznavanje sa ljudima iz celog sveta. Iako često nije lako i prsti umeju da se ukoče od debelog minusa, kaže da svoj posao nikada ne bi menjao, jer tu količinu pozitivne energije, koju ovde dobija svakoga dana, nije mogao da pronađe ni na jednom drugom radnom mestu.






Razni mirisi sa štandova prosto ne dozvoljavaju da krenete dalje, a da ne probate neki specijalitet. Izbor je pao na gulaš u hlebu, a potom, na omiljeni desert - kurtoš kolač sa najslađim ukusima!
           

Kako počinje da pada noć, tako vašar počinje da vrvi od ljudi, svaka lampica je upaljena, a kuvano vino postaje najprodavanije piće. Čarolija može da počne!


   
Bazilika postaje bioskopsko platno, pošto se na svakih pola sata iz ogromnog projektora puštaju kratki filmovi od po par minuta, te svi zastaju kako bi se, bar na trenutak, prebacili u taj magični svet.


Andrea i Ferenc, mladi bračni par iz Segedina, pita me da ih fotogafišem sa njihovim psom Brunom, a zauzvrat sa mnom dele svoju ljubavnu pripovetku. Na ovom istom mestu upoznali su se pre sedam godina, pre četiri godine su se ovde i verili, a otkad su u braku - ne prođe ni jedan decembar da ne posete ovaj mali trg, koji za njih ima veliko značenje.


Ovo naravno nije jedini praznični vašar u Budimpešti. Daljim istraživanjem stižem u dobro poznatu Vaci ulicu. Opet nailazim na neke nove tezge, nove suvenire, nove specijalitete, kao i nove prodavnice, sa izlozima kojima bih satima mogla da se divim.


U tom lavirintu nepoznatih ljudi, jezika, slova, uočavam dobro poznate reči i osećam miris koji me za trenutak vraća kući. U pitanju je mali restoran srpske hrane koji prodaje pljeskavice, spremljene na različite načine. Zanimalo me je kako strani gosti reaguju kada probaju našu kuhinju, na šta sam dobila očekivan odgovor - svi su prezadovoljni, i ukoliko se upuste u dublju priču o poreklu namirnica, odmah požele da svrate i do Srbije.

Turista u meni ne zaboravlja ni da poseti jedan od glavnih simbola grada - Sečenjijev lančani most -  viseći most koji spaja Budim i Peštu. Strah od visine me je dugo sprečavao da prelazim mostove, a sada su to mesta koja u meni bude duboke emocije.

Podsete me na prolaznost života, zbog čega odmah osvestim važnost trenutka i zahvalim se na svemu što sada imam. 

Podsetila sam se i neprevaziđene Andrićeve misli kako mostovi i posle toliko godina ili vekova, opstaju nepromenjeni, sijajući svojom bezvremenskom lepotom.  Pored toga, da nisam pobedila svoj strah i popela se, ostala bih uskraćena za nestvarnu panoramu oba dela grada.
 



Neizostavna stavka prilikom posete Budimpešti jeste odlazak u Boskolo hotel i poznati Njujork restoran. Posle par sati provedenih ovde, sigurna sam da ću teško naći dostojnog konkurenta u pogledu veličanstvenog i nesvakidašnjeg izgleda enterijera.


Rastajem se od Budimpešte, ne toliko tužna, jer znam da ću ponovo šetati njenim ulicama i radoznalo pratiti nova dešavanja. Puna utisaka, opet se pakujem i moja zimska bajka se nastavlja - ali u Beču...

Nastaviće se...