Norveški pisac Ju Nesbe još jednom pokazuje kako se piše kriminalistički roman koji zadržava pažnju čitalaca do poslednje stranice. U svojoj knjizi „Krv na snegu” poigrava se svešću i svim „fiokama” u kojima se skriva podsvest, ulazi u psihološki profil zločinca, gleda kroz oči ubice i naizgled lakim i fluidnim pripovedanjem dodiruje različite književne žanrove, usput stvarajući priču jedinstvene vrste.
Olav je plaćeni ubica kome mozak radi hirurški precizno kada razmišlja o ubistvu, ali je i običan čovek kada je reč o osećanjima. Ta slika „ubice mekog srca” provlači se kroz poglavlja i čini da saosećamo sa njim, uprkos odsustvu empatije sa samog početka radnje, kada stoji kraj tela osobe koju je ubio, razmišljajući samo o snegu koji upija krv.
„Mislio sam da će se krv zalediti na snegu. Međutim, ovaj ju je upio, odvukao pod površinu i sakrio, kao da mu treba za nešto.”
Posao postaje komplikovan kada dobije zadatak da ubije ženu svog šefa u koju se zaljubljuje. Prvi put, Olav dobija priliku da uvidi da nije sve crno i belo. Retrospektiva njegove prošlosti koju Ju Nesbe nudi nije beznačajna, kao i detalji koji se provlače, jer time priča na kraju dobija svoje zaokruženje. Moramo uvideti da Olav nije prosečni kriminalac, a da je daleko od običnog. Svako zašto ima svoje zato, a čitalac jasno uviđa razloge koji su doprineli da Olav postane ono što jeste – profesionalni ubica.
Iako priča teče brzo i lako, pripovedanje ima smiren i staložen ton koji nas uvlači u hipnotičko stanje, usporeni snimak, te hvatamo sebe kako potpuno razumemo ovog disleksičnog junaka, zaljubljenika u knjige sa poetičnim razmišljanjem, unutrašnjim nemirima i brojnim odbrambenim mehanizmima. Uhvaćeni smo kako držimo palčeve da, ni manje - ni više, ubica preživi i nadmudri svoje protivnike. Živopisna atmosfera, akcija, uzbudljiva potera, brutalnost nekih scena - ne dozvoljavaju da odložimo ovu knjigu za kasnije, za neki drugi dan ili sat. Moramo videti kraj što pre.
„U borbi jednoga protiv mnogih, u kojoj su obe strane koliko-toliko pripremljene i naoružane, umire onaj koji je sam. “
Olav je plaćeni ubica kome mozak radi hirurški precizno kada razmišlja o ubistvu, ali je i običan čovek kada je reč o osećanjima. Ta slika „ubice mekog srca” provlači se kroz poglavlja i čini da saosećamo sa njim, uprkos odsustvu empatije sa samog početka radnje, kada stoji kraj tela osobe koju je ubio, razmišljajući samo o snegu koji upija krv.
„Mislio sam da će se krv zalediti na snegu. Međutim, ovaj ju je upio, odvukao pod površinu i sakrio, kao da mu treba za nešto.”
Posao postaje komplikovan kada dobije zadatak da ubije ženu svog šefa u koju se zaljubljuje. Prvi put, Olav dobija priliku da uvidi da nije sve crno i belo. Retrospektiva njegove prošlosti koju Ju Nesbe nudi nije beznačajna, kao i detalji koji se provlače, jer time priča na kraju dobija svoje zaokruženje. Moramo uvideti da Olav nije prosečni kriminalac, a da je daleko od običnog. Svako zašto ima svoje zato, a čitalac jasno uviđa razloge koji su doprineli da Olav postane ono što jeste – profesionalni ubica.
Iako priča teče brzo i lako, pripovedanje ima smiren i staložen ton koji nas uvlači u hipnotičko stanje, usporeni snimak, te hvatamo sebe kako potpuno razumemo ovog disleksičnog junaka, zaljubljenika u knjige sa poetičnim razmišljanjem, unutrašnjim nemirima i brojnim odbrambenim mehanizmima. Uhvaćeni smo kako držimo palčeve da, ni manje - ni više, ubica preživi i nadmudri svoje protivnike. Živopisna atmosfera, akcija, uzbudljiva potera, brutalnost nekih scena - ne dozvoljavaju da odložimo ovu knjigu za kasnije, za neki drugi dan ili sat. Moramo videti kraj što pre.
„U borbi jednoga protiv mnogih, u kojoj su obe strane koliko-toliko pripremljene i naoružane, umire onaj koji je sam. “
Ivana Jovanović
#umetnost i kultura
#insp.
Нема коментара:
Постави коментар