Osuđena sam da ponavljam
svima osim tebi
koji jedini to treba da čuješ
kako bi sve bilo drugačije
da si je sreo kasnije
da si je sreo nikad
Sada bi moje ruke
ležale na tvojim belim ramenima
i mene bi tim zelenim očima svlačio
i oblačio u bezbroj svojih hirova
u 101 nijansu svog cinizma
svog šovinizma
i egoizma
Sada bi meni prećutkivao
svako volim te
želim te
trebaš mi
i svaki drugi oblik ljudskih slabosti
a ja bih se smejala iz petnih žila
jer sam i sama isti takav bolesnik u duši
psihopata
i emocionalno osakaćena
Sada bih ja prolazila
kroz sve tvoje krize
nervoze
žute minute
stresove
i besove
i brojala ti svaku boru na čelu
koju su urezale godine gneva
ogorčenosti
i prezira
Osuđena sam da verujem
da bi se, da je nisi sreo,
vratio u ovaj grad za koji te
ništa ne veže
i da bih uspela da te ubedim da ostaneš
i da bih uspela da ubijem nomada u tebi
Pa opet, ti bi bio isti ovaj koji si sad
sebičan
nestalan
tvrdoglav
i ne bi bilo ništa bolje nego što je sad
ali bar bi bio pored mene
i ja sam osuđena da verujem
da bi to bilo dovoljno za sreću.
Нема коментара:
Постави коментар