Najdraži od dragih,
najveći od veliki,
jedini od mnogih,
pišem ti
(a zapravo pišem u prazno
jer pročitati nećeš)
sa zakletvom na usnama
i nadom u venama
da je ovo,
kako bi Bora rekao,
poslednja pesma o tebi
Nosila sam te kao breme
gde god
i sa kim god
da sam bila
Nisi bio tu godinama
a bio si u svakom mom trenu
Naša bašta nije cvetala
naša ljubav puštala je
samo trnje
a nikada korenje
i bilo je
u najmanju ruku ishitreno
od mene
da gradim dom
na bezdanom tlu
i uzdam se
da će istrajati
Mada
bio je to čvrst ''dom''
onaj koji preživi
buru i oluju
ali ga vreme sruši
tiho i nepovratno
Imali smo samo noći
a dani su nas proklinjali
mrzeli
i kidali
a kada noći dogore
gnev se diže iz pepela
I nisi mogao da znaš
(a možda bi to sve promenilo)
ali zavolela sam te -
ne u onim dugim noćima
koje smo imali
već u jednoj jedinoj,
prvoj noći kada si došao
na prvo: ''Dođi''
tako prosto
da je nestao svaki strah,
sve granice,
sav prostor između nas
Nisam nikada razmišljala o tome,
ali uništili smo jedno drugo;
ti mene tako
da sam verovala
da će sa svakim sledećim
biti jednako prosto
(a nikad nije bilo),
a ja tebe tako
da ti ljubav svake sledeće
bude tek vihor
u odnosu na onaj tornado
koji sam ja osećala
Najdraži od dragih,
najveći od velikih,
jedini od mnogih,
odlazim
I neću te poneti
u nova leta
I nećeš videti
moju prvu desetku,
moj prvi stan,
moju prvu sedu
Ali bićeš uvek,
od mnogih koji su me gledali,
prvi koji me je video.
Нема коментара:
Постави коментар