Knjige koje insp.irišu: „Između činova“ - Virdžinija Vulf

Osim što je potvrdio uvaženu karijeru i talenat Virdžinije Vulf, poslednji roman „Između činova” pokazao je i šta se odvija iza kulisa nadolazećeg ratnog komešanja. Svojim specifičnim stilom pisanja, Virdžinija Vulf je uspela da, gotovo bojažljivo, „podigne zavesu” i uvede nas u svoj svet interpretacije, razmišljanja i osećanja.

Radnja romana odvija se jednog letnjeg dana u seoskoj kući u samom srcu Engleske, gde stanovnici predstavljaju svoju godišnju ceremoniju. Na sceni se nalaze glumci lokalne manifestacije, dok publiku čine likovi sa kojima se na samom početku upoznajemo. U ovom romanu, Virdžinija spaja nestvarno sa stvarnim, magično sa običnim, i oseća se napetost - jer se svakog časa neko od likova nalazi na samom rubu sopstvene provalije. Na duhovit, luckast način, predstavlja „krem” engleskog društva, stavljajući njihove mane i vrline „pod lupu”, te precizno secirajući sve što bi oni želeli da jesu, a što nikada neće biti. Njihove suprotnosti i karakteri upečatljivo su izloženi, kao da su slike koje vise u predvorju galerija dostupne za naša voajerska proučavanja.

Bartolomej Oliver, koji predstavlja svet imperijalizma i kapitalizma; njegova sestra Lusi, koja predstavlja svet zajedništva i domaćinstva; Džajls, moćni bankar, i njegova supruga Iza, pesnikinja, duboko nezadovoljna svojim životom; gospođa La Trob, koja organizuje predstavu na kojoj se smenjuju različiti periodi engleske istorije i koja želi da razotkrije prava lica ljudi koji je posmatraju - samo su neki od likova. Poslednji čin nosi naziv „Sadašnjost. Mi sami.” i tada se unose ogledala kako bi publika dobila glavnu ulogu. Način na koji ih je ogolila, iznenadila, uhvatila svaki gest, ranjivost i bes - maestralan je. Ono što oni osećaju, osećamo i mi. „Prejaka realnost” ih pogađa i nisu spremni na ono što će im sopstveni odraz u ogledalu pokazati.

„A ogledala! Koja su nas odražavala… Ja kažem da je to okrutno. Čovek se oseti takva budala, uhvaćen bez zaštite.”

U romanu je više zastupljena kolektivna svest, nego individualna, kao i podela muškaraca, žena i njihovih rodnih uloga. Dešava se sve i ništa, u nedokučivom vremenskom periodu i prostoru. Nijanse, senke, refleksija, estetizam predstavljaju kvalitete ove knjige. Javlja se čudni vid lepote, koji je eteričan, udaljen, oštar, ograničen. Vulfova koristi sva svoja čula kako bismo mogli sve to realno da zamislimo:

“Dečačić je zaostao i rio po travi. Beba Karo progurala je šaku ispod pokrivača i dlakavi meda je odleteo preko ivice. Ejmi je morala da se sagne. Džordž je kopao. Cveće je puštalo boju na uglovima klica. Kidala se opna za opnom. Puštalo je mekozuto, plamsavo svetlo pod opnom od somota; punilo je svetlošću špilje iza očiju. Sva ta unutrašnja tama postala je dvorana mirisa lišća, mirisa zemlje, žute svetlosti. A iznad cveta je bilo drvo; trava, cvet i drvo bili su potpuni. Na kolenima rijući po zemlji, smatrao je da je cvet celina. A onda rezanje i topli dah i bujica čekinjaste sive dlake projuri između njega i cveta.”

Fascinantan je način na koji je udahnula osećaj rečima, koje su veštim kombinovanjem stvorile nešto znatno uzvišenije od pukog, običnog opisa predela, ljudi ili misli. Rekli bismo da je ovaj roman erupcija talenta, obrazovanja, mašte i osećanja, jer se um Virdžinije Vulf čini kao vrtoglava oluja u kojoj nepredvidivo lete pridevi, glagoli, sinonimi i metafore. Ako sagledate njegovu posebnost na pravi način, uvidećete sve vrednosti i dragocenosti ovog romana.

Ivana Jovanović


Roman izdala: izdavačka kuća Arete (link)

#umetnost i kultura

#insp.

Нема коментара:

Постави коментар