Naravno da ti treba neko
ko za tobom gasi svetla
dodaje ti vodu
i drži palčeve
ispred ordinacije.
Treba ti da se uvek seti
da kore od pomorandže
poređa po radijatoru
i da uvek zaboravi
nešto
kad krenete na put.
Treba ti neko
koga ćeš
bar jednom dnevno
da opsuješ
i iza čijih ćeš
velikih leđa da se kriješ
kada ti
život dođe
po svoje.
Treba ti da te laže
da će proći sve
i da te laže da
ti cirkuski šator od haljine lepo stoji.
Možda i da ti zaliva kaktuse
i da ti bude
publika i sudija u isto vreme.
Ali opet moraš
najpre da naučiš
da ugađaš i laskaš sebi
i da se grliš
tapšeš po ramenu
ali i da kolutaš očima
nad svojim greškama
jer
druge osobe koliko god
si sjedinjen s njima
nisu ti.
Нема коментара:
Постави коментар