Stanica, vrti mi se pod, u glavi nova
stranica života. Na javi čekam da se autobus pojavi... dvadeset minuta - dovoljno
za uvod u priču, divota. Za početak mala slika, minijatura KUD idiota i
konačno sam napolju. Danas je moj Dan mrmota i zima će uskoro obući havajsku
košulju.
Smisao je tu negde, ne bih ni pisao ove retke da ne mislim da jeste, a skeptici se uvek smeste u prvi red kad se dele nagrade, da te tapšu po ramenu i prenesu čestitke. Takve potoke prelazim ćutke i suv, ne kvasim patike, taj izazov je za jadnike.
Unutra sam, vučem ranac, u rancu ''Plodovi zemlje'', Hamsun – nacista i nobelovac, ironija ili slobodoumlje? Pitanje je sad. Šta je lek za sarkazam?
Nekad, ako to saznam, možda sačuvam tajnu k'o Mosad, a možda k'o monsun odneću otpad daleko, u tajni grad.
Tajna, tako krasna reč, a tako nespokojna, kao devojka sa sedišta pored, pomalo zaljubljena, pomalo besna, nesvesna da je odaje pogled.
I šta sad?
Kako pomoći duši koja se guši u borbi sa vazduhom, da umakne samoći? Posvetiću joj par reči kasnije, to sam već tada znao. I reći ću joj za Hamsuna i kako ja mislim da je sve to deo velike ironije i da mi je iskreno žao.
Neko vreme je posmatram, da bih na kraju okrenuo glavu. Čudna napetost se
širila, ne umem da vam dočaram i sva pamet se mrtva srušila, ali svet nije
stao.
Autobus je na pola puta do cilja. Polako se krećem, nazirem pučinu, ali to je parabola uklesana u kamen temeljac čekićem, moja epistola iz budućnosti, pristigla kroz crvotočinu.
Pismo samom sebi, da putovanje ipak vredi i da svako razočaranje bledi, jer na kraju srećni smo svi.
Nisam ni slutio da je putovanje samo odraz moje mladosti i da su ta devojka i ta knjiga oblikovanje moje ličnosti. Moja repriza, spremna da prizna da sam shvatio. I volim što sam baš tu, što sam se vratio u doba kada maštu štimujem po volji dobra i mogu sve to da vam napišem od srca, pa čak i da srimujem.
Poslednje stajalište, svi polako ustaju i kreću ka izlazu. Nesrećnu devojku hvatam za ruku, i šapućem joj da uživa u porazu jer je svet igralište gde samo uporni zauvek opstaju.
Vojislav Stojsavljević
Нема коментара:
Постави коментар