Umetnici insp.irišu: Stefan Lukić

Intervju: Nađa Lazarević

Pijući kafu u jednom lokalu, čula sam ime - Stefan Lukić. Preciznije, prvo sam čula, a potom pročitala to ime na flajeru, gde je, ujedno, pisala i važna deviza o umetnosti

,,Umetnost se ne jede. Umetnost se ne pije. Umetnost ne greje. Umetnost spaja“. 

Stefan jednog dana može biti u Beogradu, a već kroz nekoliko dana u drugoj državi. Na pitanje da li je za njega čaša uvek do pola puna ili do pola prazna, odgovara da je čaša uvek prepuna. Sinonim je za istrajnost, borbu, odlučnost i najveći osmeh na svetu. U ovom intervjuu pročitaćete i zašto.

Kako je izgledao proces razmišljanja, savladavanja ličnih impulsa i želja, i šta te je navelo da sa 26 godina upišeš Akademiju?

Nije to baš bio brz proces i nije se to javilo tako naprasno. Međutim, ne mogu da kažem da nisam dugo maštao o tome.

Kada si upisao prvu godinu, sve je došlo na svoje i studiranje je moglo da počne. Ali, na prvoj godini bio si na samofinansiranju. Kako si prikupio novac za školarinu i šta te je motivisalo da ne odustaneš ni jednog momenta?

Tri godine sam išao na pripreme u atelje, a da pritom nisam imao jasnu predstavu zašto to činim. Znao sam samo da moram biti spreman. Za šta? Odgovor na to bio je misterija. U jednom trenutku sam, kao Tom Henks u ,,Forest Gampu“, ustao, spustio olovku i rekao: ,,Vreme je, idem dalje“. Sledeci stepenik bio je Fakultet primenjenih umetnost, odsek Slikarstvo.

Izbrišite iz života opciju pod nazivom poraz. Ne kažem da nekada nije bilo povlačenja, ali samo kao priprema za skok. Što se samog upisa tiče, to je priča za sebe. Iskreno, moja jedina opcija je bila - budžet. Život vrlo često postavi zamku - onako iz čista mira, da proveri čvrstinu naših stavova, želja... Prosek iz srednje škole, kao i prošlost, nisam mogao da promenim, ali se na tim iskustvima gradi budućnost. Možda nisam platio na mostu, ali jesam na ćuprijii. Međutim, u tom periodu sam uspeo da prodam sve slike i crteže za dva dana, i na taj način skupim novac za školarinu, te nastavim dalje u svoj san (smeh).


Vest je stigla – Stefan Lukić odlazi na jednogodišnje školovanje u Pariz na prestižnu
Akademiju ,,Beaux art de Paris“. Kako si provodio vreme i šta si naučio boraveći na Akademiji i u Francuskoj?

Mislim da nemamo toliko prostora da detaljnije opišem sve to. Dve nedelje provedete na moru, pa ih možete prepričavati pola godine, a kamoli višemesečni boravak u Parizu. Sa druge strane, svako izmeštanje, svaka promena - znači i prija. Kada ste mlad umetnik i izmestite sebe u Pariz, na ,,Beaux art“, onda hedonizam koji nastaje usled velike gladi za umetnošću - dostiže vrhunac.  Pariz je prelep, ima divno svetlo. Sve ostalo je iskustvo koje možete videti na mojim novim izložbama.

Pijući kafu u jednom lokalu ugledala sam flajer za tvoju izložbu – Umetnost se ne jede! Umetnost se ne pije! Umetnost ne greje! Umetnost spaja! Stoga, šta za tebe predstavlja umetnost, a gde je ona pozicionirana u ovoj zemlji, u kojoj se od nje ostaje gladan?

Pikaso
je jednom rekao: ,,Umetnost sa duše briše prašinu svakodnevnog života“. Mislim da je to najbolje opisuje. Naravno da nećete umreti u prašnjavom stanu, ali je svakako lepše da neko s vremena na vreme pobriše tu prašinu svakodnevice. Upravo tu umetnost nastupa kao izmeštanje iz svakodnevice, odnosno ona figurira kao njeno oplemenjivanje, spajanje...

Sa druge strane, mislim da je postavljanje pitanja ono na čemu treba raditi. Smatram da je to neodvojivo od pomenutog brisanja prašine. Približiti ljudima neke stvari za koje drže da su im strane, te na taj način razbiti izvesne predrasude. Omogućiti svakom da dođe na izložbu ili u pozorište, takođe je od neprocenjivog značaja. Naravno da nisu svi u mogućnosti da kupe delo, ali su svi u mogućnosti da ga vide. Na primer, na mojoj poslednjoj samostalnoj izložbi bilo je mnogo ljudi koji su prvi put u životu ušli u galeriju. Za mene je to podjednak uspeh kao i sama prodaja! Tako da sve zavisi i od očekivanja i od ciljeva! Naravno da nije lako povezati sve procese o kojima je reč, ali nijedan posao nije lak.

U sebi gajiš veliki optimizam – je li za tebe čaša uvek do pola puna, a ne do pola prazna?

Čaša je uvek prepuna! (smeh)

Kada si pokucao na vrata umetnosti i kada su se otvorila – šta si otkrio, a šta želiš da otkriješ?

Umetnost ne doživljavam kao otkrivanje ili kao odgovor. Zagledajte se u sebe i videćete da odgovora nema. Tamo gde ste mislili da ćete ga pronaći, njega jednostavno nema. Umetnost je konstantno traženje, lutanje i postavljanje pitanja. Cilj treba da postoji, ali toliko daleko da ga nikad ne dosegnete... jer nije lepo na cilju, lepo je na putu do njega. Za mene kao umetnika lepota je u stvaranju, a za publiku i kolekcionare ostavljam uživanje u stvorenom. Uostalom, svi smo na nekom putu ili na nekoj stazi - možda je to razlog zašto volim da crtam i slikam napuštene automobile.


Postoje li trenuci preispitivanja i želje da odustaneš, i kako prevazilaziš nedoumice i
barijere?

Život je, baš kao i umetnost, satkan od gomile preispitivanja. Od njih se ne može odustati.

Svet voli pobednike – na koje lične pobede si najponosniji?

Na one koje tek planiram da ostvarim (smeh). Verovatno sam najponosniji što sam konačno pronašao sebe. Naravno, ponosan sam na završenu treću godinu studiranja sa najvišim prosekom. Zatim - na nagradi za slikarstvo, na odlasku u Pariz i svemu onome što je tome prethodilo. Na svoje prijatelje, porodicu i sve one koji mi daju podršku na putu kojim sve dalje i dalje idem!

Šta izgovaraš sebi kao moto i poruku?

Pas laje na onoga koga ne može da prepozna.

Koje crte ličnosti su ostale identične kod ovog Stefana, a prepoznaješ ih još od vremena kada si bio mali?

Strpljenje, perfekcionizam i mogućnost neprestanog bavljenja stvarima koje me zanimaju, kombinovane sa snažnim emocijama, koje su motor za njihovo pokretanje.

Kuda želiš dalje, o čemu sanjaš dalje, te šta predstavlja to ,,dalje“ za mladog, perspektivnog i talentovanog umetnika?

Kada sam pre nekog vremena razmišljao šta mi se sve izdešavalo i šta sam postigao tokom poslednjih godina, shvatio sam da zaista ne mogu da zamislim šta mogu da očekujem u naredne tri, četiri godine, ili još više od toga. Ta činjenica je veoma uzbudljiva. Naravno, smatram da treba imati planove, ali, kao i svaka osoba koja pretenduje da bude kreativna, imam mnogo ideja koje se uvek iznova i iznova rađaju. Međutim, realizacije ideja iz tih nizova - daleko su značajnije od pukog razmišljanja o njima.


#intervju

insp.

Нема коментара:

Постави коментар