Boli me
jedna prazna stolica
u sobi
valovi džeza uljuljkuju prostor
u ono
što bi trebalo
da bude kvaka
i zid
na mom rođenom papiru
srce ostaje bez sluha
onda kada ga dotaknem
uverim ga
da postoji i postojaće
dok se okrenem
u praznoj sobi
samo je prazan muk
nema nikoga
sećanja zapisujem tamo gde me sretnu
na ćošku ulice koja ljubi Barselonu
toplo obojenom kafom
zurim u izloge pomodrelih grana
vrebam jesen
u snegovima
a snegovi su opet pali na vrhove
Beograda
sanjam
i kao da živim
taj džez
oduvek je znao da voli
one
koji od osećanja
trnu.
Нема коментара:
Постави коментар