„Te petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo
znak da pođem sam za sobom. Prohodao sam na rukama...”
Daleko od toga da je ovaj proces spoznavanja sebe lak, ali na strani i u korist pisaca stoji – poezija. Neuhvatljivo biće koje izvlači našu dušu na površinu, na sam rub gde se mešaju svesno i nesvesno, gde obitava naša prava ličnost i gde se kroz prizmu prelamaju emocije. Poezija preispituje, ispituje i traži istinitost – reči, postupaka, osećanja, misli, karaktera. Kada se dosegnu i ispune njeni zahtevi, nastanjuje se u našem srcu i otvara vrata nepreglednom polju mašte i mogućnosti. Baš na taj način, Mika Antić i njegova poezija postaju jedno biće. Spojeni, pomešani, bez znanja o početku i kraju, oni stvaraju. Nije bitno da li je Antić „stvorio” reči ili su reči stvorile njega, ali su postali lice i naličje. U svakom slovu, reči, rečenici ili strofama mi vidimo Miku Antića i postaje zauvek nemoguće pomešati njegovo stvaralaštvo sa nečijim drugim.
Bolje nego bilo ko, on ume divno da se igra. Poigrava se pesničkim oblicima, opisima, rimama, stilskim figurama i inspiraciju nalazi u svemu što se oko njega nalazi, jer je u ovoj zbirci on jedno sa svetom. Njegova mašta je oslobođena i tako željna iskazivanja, prosipa se na sve strane, razliva se niz listove i uliva se u otisak naših prstiju što okreću stranice, te na taj način, bar na trenutak, postaje deo nas. Baš zato je ova zbirka namenjena svima. Čitajući, sećamo se događaja iz detinjstva, prepoznajemo se u nemirima, žudnji, prvom otkriću ljubavi, strepnjama i pokušavamo da stupimo u kontakt sa davno zaboravljenim bićem – detetom u nama.
„I primio sam u dlanove čitavu zemljinu kuglu.
insp.
Pored „Plavog čuperka” , pred nama se nalazi još jedna originalna i maštovita knjiga
Miroslava Mike Antića pod nazivom „Hodajući na rukama”. Zaista, on u njoj svojim dečačkim rukama nosi ceo svet, a mi ćutke uživamo u naletu emocija koje nam pruža, te razmaženo želimo još i još onoga što nudi njegovo stvaralačko pero.
Koja
je „težina” sveta? Da li je vredan brižnog čuvanja? U ovoj knjizi, Mika Antić
pokazuje značaj dečačkog doba, odrastanja, i objašnjava razloge zbog kojih je važno
čuvati dete u nama, čak i kada smo zreli ljudi. Ono će nam pomoći –
jer najbolje odgovore na probleme nudi naše „malo” Ja. Da bismo razumeli sebe, moramo sagledati
životne situacije iz svih mogućih perspektiva. Moramo „okrenuti” planetu,
nositi je na rukama, slušati vetar, zemlju, nebo, te samu prirodu, kako bismo pokušali da odgonetnemo suštinu postojanja. Moramo da zastanemo, upitamo i
oslušnemo sebe. U nama samima niču odgovori na sve želje, strahove, brige i
nedoumice.
Pitaš se: gde je kraj?
Na kraju tvoga pitanja.
Kad uobličiš misao,
uobličićeš beskonačno.”
„Pitaš se: šta je cilj?
Tvoja spremnost da kreneš.Pitaš se: gde je kraj?
Na kraju tvoga pitanja.
Kad uobličiš misao,
uobličićeš beskonačno.”
Daleko od toga da je ovaj proces spoznavanja sebe lak, ali na strani i u korist pisaca stoji – poezija. Neuhvatljivo biće koje izvlači našu dušu na površinu, na sam rub gde se mešaju svesno i nesvesno, gde obitava naša prava ličnost i gde se kroz prizmu prelamaju emocije. Poezija preispituje, ispituje i traži istinitost – reči, postupaka, osećanja, misli, karaktera. Kada se dosegnu i ispune njeni zahtevi, nastanjuje se u našem srcu i otvara vrata nepreglednom polju mašte i mogućnosti. Baš na taj način, Mika Antić i njegova poezija postaju jedno biće. Spojeni, pomešani, bez znanja o početku i kraju, oni stvaraju. Nije bitno da li je Antić „stvorio” reči ili su reči stvorile njega, ali su postali lice i naličje. U svakom slovu, reči, rečenici ili strofama mi vidimo Miku Antića i postaje zauvek nemoguće pomešati njegovo stvaralaštvo sa nečijim drugim.
Bolje nego bilo ko, on ume divno da se igra. Poigrava se pesničkim oblicima, opisima, rimama, stilskim figurama i inspiraciju nalazi u svemu što se oko njega nalazi, jer je u ovoj zbirci on jedno sa svetom. Njegova mašta je oslobođena i tako željna iskazivanja, prosipa se na sve strane, razliva se niz listove i uliva se u otisak naših prstiju što okreću stranice, te na taj način, bar na trenutak, postaje deo nas. Baš zato je ova zbirka namenjena svima. Čitajući, sećamo se događaja iz detinjstva, prepoznajemo se u nemirima, žudnji, prvom otkriću ljubavi, strepnjama i pokušavamo da stupimo u kontakt sa davno zaboravljenim bićem – detetom u nama.
U
trenucima kad nam se život čini kao otrov koji moramo popiti, Mikine reči
postaju melem i lek zbog kojih se taj otrov pretvara u med koji slatko teče
našim venama.
„I primio sam u dlanove čitavu zemljinu kuglu.
I
odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana.
I verovanje bez daha.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao kad te začikuju da nešto nećeš uspeti, a ti probaš i uspeš.
Zamisli
da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.”
#umetnost i kultura
Ivana Jovanović
insp.
Нема коментара:
Постави коментар