Kristina Kljajić: Nepravda je što nismo preživeli

I nepravda je što nismo preživeli naš maj a bili smo bar naizgled par umetnika sudarenih svetova i nepravda je a ja sam baš htela da postanemo kao Dankan i Jesenjin izgubljene duše paralelni univerzumi kontraverzni kao Frida i Đego razbarušeni ti moj Džoni ja tvoja Kejt i nepravda je što nismo podelili svu tu nežnost možda nismo ni imali priliku za naš poslednji tango da u kofer spakujemo samo donji veš i Petrarkine sonete i krenemo u nepoznato i na nekoj dalekoj plaži da me hraniš smokvama i narom da delimo strast i stihove među belim čaršafima neke usamljene sobe da me vidiš kakva sam obučena samo u lepljive reči starih pesnika okupana u sjaj peska i morsku penu i nepravda je a rekao si da si baš ovaj put želeo da bude ono pravo da želiš nekog ko se mazi baš kao ja iako se ne vezuješ biraš trenutke ali ovaj put bi izabrao ovu razmaženu devojku buduću studentkinju književnosti i nepravda je što je prestala ta stihija poludelih ega misija nestalnih i raspusnih ljubitelja poezije koja klizi sa usana kao svila preko mojih bokova i nepravda je jer ja još dobro pamtim tvoj mladež na ključnoj kosti a smetnula sam sa uma da sve prolazi sve nestaje i prestaje i nepravda je što ćeš zaboraviti ovu devojku što liči na stari ruski film ići ćeš dalje možda setiti ponekad mojih leđa bez dugog ožiljka koji sada imaju i koji podseća na ljudsku grubost Božiju milost i to da je život ponekad nepravda i nije fer što će svi likovi iz bajke Šekspirove drame uraditi sve da zadovolje tu istu nepravdu pakosno se osmehnu i odvoje princezu od njenog princa.


Нема коментара:

Постави коментар