Nađeš i nemaš,
nestane i čekaš,
a onda, kada godine
izgaze misli,
iznenada sretneš
 i istopiš se:
u lepoti neobično ostareloj,
u toplini iskustva i moći,
u pijanim osmesima.
I tek tada shvatiš
da nepovratno padaš,
da je iskrenost
tek nedavno
očišćenja i polirana
sredstvom nemoći,
da je ponoć prošla
a sat je nije ni otkucao,
da su reči odletele u etar
pre nego što ih je On razumeo,
ali te je bez dileme
odgurnuo u kovitlac
rešivih „ali“
pedantno poređanih
po tačkama
po stavkama
po hijerarhiji
po podrumu
straha.
U redu.
Shvatam,
tebi nije prosto,
tebi nije jasno,
tebi nije lako.
Zažmuri i nastavi da
tražiš svetlost tamo
gde si je ugasio.
Nastavi da ne voliš,
jer si jednom izdat
do kosti, do srži.
Nastavi da odbijaš
ruku koja bi jednim
pokretom mogla
konačno rasturiti
slagalicu tvog besmisla.
Nastavi da prljavim koracima
gaziš po želji
devojčice
spremne da
sebe uklopi u tebe.
Malecka ne zna.
Malecka je mlada.
Malecka ne zna,
još jednom,
o sebi, o tebi,
o ljubavi, o životu.
Ti je upućuješ njemu,
jer je on voli.
Jedino što ne shvataš,
a morao bi, jeste da
malecka ne bi bila
voljena načinom koji
njen karakter, duh i telo
žele.
Izvoli, bez dvoumljenja ti pružam
nemir dok upijam tvoj parfem,
drhtavicu dok pričam sa tobom,
strah da te neću dugo videti.
Ako ipak i tada
odlučiš da još jednom
muški zažmuriš,
molim te,
ne bacaj ono
što sam samo sa tobom,
pod noge drugima
koje si sam pronašao
savršenim.