Kad ti kažeš kraj
to je za mene poslednja stranica knjige
zadnji dan leta
još jedan ton omiljene pesme.
To je za mene nova navika i odvika
San i košmar
Sve iz početka
Nekad je to „Hajde da razgovaramo“
Ponekad je „Možda je tako i bolje“,
“Mi smo beznadežan slučaj”.
Kad ti kažeš kraj
to je samo tvoja reč
protiv moje.
Kad kažeš kraj
Ja zaustavim vreme
Budem srećna i nesrećna i sve redom.
Dobijem amneziju, pa mi se opet sva vrtoglava sećanja vrate za tren.
Bude mi na vrh jezika
Da se neke reči ne izgovaraju, a da se ne misli stvarno
Bar ne u mom svetu.
Malo mi fali da ti kažem, tad, pre nego što zalupiš vrata,
(tako tipično za tebe)
to da si mi ti ponekad 31. decembar,
neostvarena želja,
ti si niko, ti si ništa, ti si sve.
Dođe mi da ti bacim u lice sva obećanja
da ti zatražim nazad godine.
Da te pitam imaš li savest i obraz.
Kao da ja ne znam šta me čeka,
kakva me kazna i osuda
čeka posle tebe.
Onda nemam više pravo na misli o tebi
Podvlačiš crtu između nas
Stavljaš tačku.
Hajde da malo ćutimo do zaborava...
Kad ti kažeš kraj, to je za mene skoro uvek
“Nije. Nikad nije kraj s nama.”
Ali u poslednje vreme sve je bliže
“Dobro.”
“Važi.“
Evo ti još jedan kliše
“Hajde da ostanemo prijatelji.”
Kad ti kažeš kraj
samo što ne poželim onako iz hira, iz besa, da to bude što pre.
Da bude danas.
Da bude sad.
Zažmurim, zaželim.
Samo što nije.
to je za mene poslednja stranica knjige
zadnji dan leta
još jedan ton omiljene pesme.
To je za mene nova navika i odvika
San i košmar
Sve iz početka
Nekad je to „Hajde da razgovaramo“
Ponekad je „Možda je tako i bolje“,
“Mi smo beznadežan slučaj”.
Kad ti kažeš kraj
to je samo tvoja reč
protiv moje.
Kad kažeš kraj
Ja zaustavim vreme
Budem srećna i nesrećna i sve redom.
Dobijem amneziju, pa mi se opet sva vrtoglava sećanja vrate za tren.
Bude mi na vrh jezika
Da se neke reči ne izgovaraju, a da se ne misli stvarno
Bar ne u mom svetu.
Malo mi fali da ti kažem, tad, pre nego što zalupiš vrata,
(tako tipično za tebe)
to da si mi ti ponekad 31. decembar,
neostvarena želja,
ti si niko, ti si ništa, ti si sve.
Dođe mi da ti bacim u lice sva obećanja
da ti zatražim nazad godine.
Da te pitam imaš li savest i obraz.
Kao da ja ne znam šta me čeka,
kakva me kazna i osuda
čeka posle tebe.
Onda nemam više pravo na misli o tebi
Podvlačiš crtu između nas
Stavljaš tačku.
Hajde da malo ćutimo do zaborava...
Kad ti kažeš kraj, to je za mene skoro uvek
“Nije. Nikad nije kraj s nama.”
Ali u poslednje vreme sve je bliže
“Dobro.”
“Važi.“
Evo ti još jedan kliše
“Hajde da ostanemo prijatelji.”
Kad ti kažeš kraj
samo što ne poželim onako iz hira, iz besa, da to bude što pre.
Da bude danas.
Da bude sad.
Zažmurim, zaželim.
Samo što nije.
Нема коментара:
Постави коментар