Aleksandra Vasić: Ne pitaj me da li patim

Ne pitaj me da li patim
Ako ćeš patnju definisati kroz
Osećaj
Jedan
Možda dva
Ne pitaj me da li osećam išta više od tuge
Jer nisam tužna
Nisam jedno osećanje
Nisam satkana od jedne reči
Od jednog neizgovorenog
Volim te
Najviše
Hvala ti
Za sve
Molim te
Izvini
Nisam izgubila sebe
U ovome
Jer sam patila
Tugovala
Više sam sebe osakatila
Jer sam imitirala kiborga
Zidala petu
Kao Ahil
Umesto srca
Koje sam ućutkivala
Zaključavala
Lomila na komade
I davala svima
Deo
Umesto onima
Koji su
Poslednja vrata
Na svim tunelima
Koji nemaju svetlo
Na kraju
Zamišljala crveni tepih
A dodirivala
Hladan beton.
Ne pitaj me da li patim
Ako patnja
Ne podrazumava
Sve nedočekane
Izlaske sunca
Sve izgovorene laži
Koje su evoluirale
U istinu
Ako patnja nije
Gubitak
Strah
Razaranje
Ćutanje
Bežanje
Zatvaranje
Lomljenje
Ako patnja
Na kraju dana
Nije tračak nade
Da postoje
Novi počeci
Novi putevi
Na kojima treba
Stići
Jedni druge
Zadržati se
Držati toliko
Jako
Čvrsto
Sebično
Ne dati
Nikome
Osećaj sigurnosti
Pripadnosti
Olakšanja
Ne dati nikome
Zagrljaj
Kakav samo mi umemo
Suzu
Kajanje
Ne dati nikome
Beton
Jer toliko smo jaki
I niko nije jači
Od nas.
I to više nije tajna.


Нема коментара:

Постави коментар