Između erotike i ljubavi: Anais Nin


Ako govorimo o erotici u književnosti, njihovom očijukanju ili mešanju, možemo reći da je lako promašiti poentu i skliznuti u skarednu pornografiju. Umetnost leži u toj igri nagoveštaja, slutnje, golicanja mašte, seksualnog naboja koji zadržava svoj suptilni pristup i nikada ne prelazi definisanu granicu ukusa. Seksualnost kao tabu tema iziskuje slobodu govora, mišljenja i uvažavanja. 

U viktorijansko doba postojala je cenzura za sve romane koji su bili okarakterisani kao nemoralni. Tome u prilog nije išao ni nezavidan položaj žena u tom periodu. Tek oko 1960. godine se u SAD popuštaju stege cenzure, ali je i dalje bilo teško naići na pisca koji se bavi pisanjem erotske književnosti. Kao primer fantastičnog pisanja erotike iz ženskog, ali i muškog ugla uzimamo Anais Nin.

Život ove hrabre žene zaista je čudesan. Iskreno portretisati nezakonite pobačaje, vanbračne odnose, incest, kao i eksplicitno pisati o seksu, zamislivo je danas, ali za 1940. godinu - to je bilo neprihvatljivo. 



Njeni radovi nastajali su i pod uticajem nadrealizma. Pisala je u poetičkom stilu, a kritičari pohvaljuju njenu pažnju ka fizičkim detaljima, kao i psihološki status likova, njihove misli i međusobne interakcije. Uvid u ponašanje žena je posebno fascinirajući. Uranja u samo središte žensku psihe i senzualnosti.. Njena dela odišu žarom, vrhunskim dijalogom, večitim iskušavanjem i prevazilaženjem granica. Vešto piše o muško-ženskim odnosima, o nekrofiliji, pedofiliji, homoseksualnosti. Dotakla je sve teme izloživši ih tako ranjive na jedan odvažan način. Njen fokus nije na seksu kao činu, već na mašti i požudi koja će od jedne malecne zapaljenje vlati prerasti u požar ogromnih razmera. Iako optužena za narcizam, sociopatiju i seksualnu perverziju, to ipak nije moglo da podrije činjenicu da je bila jedinstvena u onome što radi. Neki su je obožavali, neki mrzeli, ali više od svega – mnogi su je pogrešno razumeli.

„Uloga pisca nije da kaže ono što bismo svi mogli da kažemo, već ono što niko ne ume ili ne sme.”

Za života je objavila sedam tomova dnevnika, proučavala dela D.H. Lorensa, psihoanalizu i čoveka koji je ostavio veliki trag na njoj – Henrija Milera, čija je bila večna ljubavnica. U vreme kada je otpočela avanturu sa Henrijem, bila je u braku sa bankarom i umetnikom Hju Parkerom Gilerom, a 1944. se udala za glumca Ruperta Pola. Žena koja se nije dala sputati nikakvim vezama, uspela je da održava dva braka istovremeno, a i nakon otkrića nastavili su da je obožavaju. Ipak, najznačajni deo i prekretnica njenog života je Henri Miler. Upoznala ga je kada je bio srednjih godina, gotovo beskućnik i do tada nije objavio nijednu knjigu. Anais Nin je o njegovim delima mislila da su u genijalna, zato je narednih deset godina plaćala njegove troškove kako bi on mogao da piše. Nakon što je objavio knjigu “Rakova obratnica” postao je miljenik avangarde.

Bez obzira na prepreke i permutacije u odnosima, njih dvoje će pisati jedno drugome pisma naredne dve decenije. Padaće u iskušenje da unište prepiske, ali nikada to neće učiniti. Henri Miler je njen život. Nije je teško zamisliti kako strastveno i poletno piše pisma čoveku kojem se neizmerno divi. O njemu piše iskričavo, žudno, opijeno. Kao Ikar očaran Suncem, tako je i Anais Nin bila privučena Henriju. Njegove snage se plašila, ali je i priželjkivala. Pisma upućena njoj su “vatrena, muževna, animalna, veličanstvena”. Potrebni su joj svi jezici sveta kako bi objasnila silovitost kojom Henri uranja u njen život, biće, mozak.

“Volim kad kažeš: 'Sve što se dešava,dobro je.' Ja kažem: 'Sve što se dešava, divno je'. Za mene je sve to simfonija, i veoma me uzbuđuje življenje – gospode, Henri, samo sam u tebi našla isti rastući polet, isto brzo nadolaženje krvi, punoću. A ja sam bezmalo pomišljala da nešto nije u redu. Svi ostali su bili pod kočnicom. Ali kad osetim tvoje uzbuđenje životom, kako bukti tik uz moje, hvata me vrtoglavica.”



Više od Henrija, Anais je volela život. Uzbuđivala ju je činjenica da ono što ona oseća prema životu, oseća i on. Uzimaju od života sve što im nudi: lepotu, tugu, bes, strast. Oslobađaju život iz njih putem seksa, ljubavi, lepote, ali i patnje.

„Ja život spoznajem lirski, melodijski – u meni su osećanja snažnija od razloga i principa. Žedna sam za čudesnim i ta želja je jedino što može da me nadjača. Sve što ne mogu da preobratim u nešto čudesno, jednostavno napustim. Realnost me ne zadivljuje. Verujem samo u ekstazu, slobodu, a kada me život prodrma – pobegnem, bilo kuda. Nema više zidova.”

Nakon njene smrti, Anais je žigosana kao razmažena lažljivica, oportunista, preljubnica, bigamista i pornograf. Tek od skora se poceo uviđati kvalitet njenog rada, te poštovanje i divljenje ka ženi koja se usudila da u tom periodu otvoreno govori o onome što joj je na umu i u duši. Nije dopustila da joj život prođe uzalud, beznačajno i apatično. Spoznaja da je život samo jedan, da nakon njega nećemo dobiti novu šansu i priliku, deluje katarzički. Međutim, većina živi u izmaglici, uspavana i na svako “buđenje” reaguje odbijanjem i besom. 

Sve je više žena koje slobodno izražavaju svoju seksualnost, javno govore ono što žele, vole ili za čime žude, a za taj postupak postaju osuđivane. Spisateljice erotske književnosti se još uvek posmatraju ispod oka ili se ispredaju priče o njihovom navodnom bludničenju i razvratnosti. Pomalo je žalosno što se ženski glas suzbija, utišava ili negira, a svakako je licemerno što se nakon svega od nje očekuje senzualnost i erotičnost. Ono što možemo naučiti od Anais Nin je kako izgleda kada se boriš za život kakav želis da živiš ili kakav misliš da zaslužuješ. Kako izgleda biti hrabar i suprotstaviti se društvu, konvencijama i mišljenjima.
 
Anais Nin je odlučila da živi, ne kao slika koja vekovima visi u nečijoj sobi ili u muzeju, nego kao slika čije boje probijaju ramove, izlaze iz okvira i otiču u svet. Postaju slobodne. Skidaju okove.
Koji je Vaš izbor?

“Jedina ljudska abnormalnost je nemogućnost da voli.”


Ivana Jovanović


#umetnost i kultura
#insp.

Нема коментара:

Постави коментар