Ako
govorimo o erotici u književnosti, njihovom očijukanju ili mešanju, možemo reći
da je lako promašiti poentu i skliznuti u skarednu pornografiju. Umetnost leži
u toj igri nagoveštaja, slutnje, golicanja mašte, seksualnog naboja koji zadržava
svoj suptilni pristup i nikada ne prelazi definisanu granicu ukusa. Seksualnost
kao tabu tema iziskuje slobodu govora, mišljenja i uvažavanja.
U viktorijansko doba postojala je cenzura za sve romane koji su bili okarakterisani kao nemoralni. Tome u prilog nije išao ni nezavidan položaj žena u tom periodu. Tek oko 1960. godine se u SAD popuštaju stege cenzure, ali je i dalje bilo teško naići na pisca koji se bavi pisanjem erotske književnosti. Kao primer fantastičnog pisanja erotike iz ženskog, ali i muškog ugla uzimamo Anais Nin.
Život
ove hrabre žene zaista je čudesan. Iskreno portretisati nezakonite pobačaje,
vanbračne odnose, incest, kao i eksplicitno pisati o seksu, zamislivo je danas, ali za 1940. godinu - to je bilo neprihvatljivo.
Njeni radovi nastajali su i pod uticajem nadrealizma. Pisala je u poetičkom stilu, a kritičari pohvaljuju njenu pažnju ka fizičkim detaljima, kao i psihološki status likova, njihove misli i međusobne interakcije. Uvid u ponašanje žena je posebno fascinirajući. Uranja u samo središte žensku psihe i senzualnosti.. Njena dela odišu žarom, vrhunskim dijalogom, večitim iskušavanjem i prevazilaženjem granica. Vešto piše o muško-ženskim odnosima, o nekrofiliji, pedofiliji, homoseksualnosti. Dotakla je sve teme izloživši ih tako ranjive na jedan odvažan način. Njen fokus nije na seksu kao činu, već na mašti i požudi koja će od jedne malecne zapaljenje vlati prerasti u požar ogromnih razmera. Iako optužena za narcizam, sociopatiju i seksualnu perverziju, to ipak nije moglo da podrije činjenicu da je bila jedinstvena u onome što radi. Neki su je obožavali, neki mrzeli, ali više od svega – mnogi su je pogrešno razumeli.
„Uloga pisca nije da kaže ono što bismo svi mogli da kažemo, već ono što
niko ne ume ili ne sme.”
Za života je objavila sedam tomova
dnevnika, proučavala dela D.H. Lorensa, psihoanalizu i čoveka koji je ostavio
veliki trag na njoj – Henrija Milera, čija je bila večna ljubavnica. U vreme kada
je otpočela avanturu sa Henrijem, bila je u braku sa bankarom i umetnikom Hju
Parkerom Gilerom, a 1944. se udala za glumca Ruperta Pola. Žena koja se nije
dala sputati nikakvim vezama, uspela je da održava dva braka istovremeno, a i
nakon otkrića nastavili su da je obožavaju. Ipak, najznačajni deo i
prekretnica njenog života je Henri Miler. Upoznala ga je kada je bio srednjih
godina, gotovo beskućnik i do tada nije objavio nijednu knjigu. Anais Nin je o
njegovim delima mislila da su u genijalna, zato je narednih deset godina
plaćala njegove troškove kako bi on
mogao da piše. Nakon što je objavio knjigu “Rakova obratnica” postao je
miljenik avangarde.
Bez
obzira na prepreke i permutacije u odnosima, njih dvoje će pisati jedno drugome
pisma naredne dve decenije. Padaće u iskušenje da unište prepiske, ali nikada
to neće učiniti. Henri Miler je njen život. Nije je teško zamisliti kako strastveno i poletno
piše pisma čoveku kojem se neizmerno divi. O njemu piše iskričavo, žudno,
opijeno. Kao Ikar očaran Suncem, tako je i Anais Nin bila privučena Henriju.
Njegove snage se plašila, ali je i priželjkivala. Pisma upućena njoj su “vatrena,
muževna, animalna, veličanstvena”. Potrebni su joj svi jezici sveta kako bi
objasnila silovitost kojom Henri uranja u njen život, biće, mozak.
“Volim kad kažeš: 'Sve što se dešava,dobro je.' Ja kažem: 'Sve što se dešava, divno je'. Za mene
je sve to simfonija, i veoma me uzbuđuje življenje – gospode, Henri, samo sam u
tebi našla isti rastući polet, isto brzo nadolaženje krvi, punoću. A ja sam
bezmalo pomišljala da nešto nije u redu. Svi ostali su bili pod kočnicom. Ali
kad osetim tvoje uzbuđenje životom, kako bukti tik uz moje, hvata me
vrtoglavica.”
Više
od Henrija, Anais je volela život. Uzbuđivala ju je činjenica da ono što ona oseća
prema životu, oseća i on. Uzimaju od života sve što im nudi: lepotu, tugu,
bes, strast. Oslobađaju život iz njih putem seksa, ljubavi, lepote, ali i
patnje.
„Ja
život spoznajem lirski, melodijski – u meni su osećanja snažnija od razloga i
principa. Žedna sam za čudesnim i ta želja je jedino što može
da me nadjača. Sve što ne mogu da preobratim u nešto čudesno, jednostavno
napustim. Realnost me ne zadivljuje. Verujem samo u ekstazu, slobodu, a kada me
život prodrma – pobegnem, bilo kuda. Nema više zidova.”
Nakon
njene smrti, Anais je žigosana kao razmažena lažljivica, oportunista,
preljubnica, bigamista i pornograf. Tek od skora se poceo uviđati kvalitet njenog
rada, te poštovanje i divljenje ka ženi koja se usudila da u tom periodu otvoreno
govori o onome što joj je na umu i u duši. Nije dopustila da joj život prođe
uzalud, beznačajno i apatično. Spoznaja da je život samo jedan, da nakon njega
nećemo dobiti novu šansu i priliku, deluje katarzički. Međutim, većina živi u
izmaglici, uspavana i na svako “buđenje” reaguje odbijanjem i besom.
Sve je više žena koje slobodno izražavaju svoju seksualnost, javno govore ono što žele, vole ili za čime žude, a za taj postupak postaju osuđivane. Spisateljice erotske književnosti se još uvek posmatraju ispod oka ili se ispredaju priče o njihovom navodnom bludničenju i razvratnosti. Pomalo je žalosno što se ženski glas suzbija, utišava ili negira, a svakako je licemerno što se nakon svega od nje očekuje senzualnost i erotičnost. Ono što možemo naučiti od Anais Nin je kako izgleda kada se boriš za život kakav želis da živiš ili kakav misliš da zaslužuješ. Kako izgleda biti hrabar i suprotstaviti se društvu, konvencijama i mišljenjima.
Anais Nin je odlučila da živi, ne kao slika koja vekovima visi u nečijoj sobi ili u muzeju, nego kao slika čije boje probijaju ramove, izlaze iz okvira i otiču u svet. Postaju slobodne. Skidaju okove.
Sve je više žena koje slobodno izražavaju svoju seksualnost, javno govore ono što žele, vole ili za čime žude, a za taj postupak postaju osuđivane. Spisateljice erotske književnosti se još uvek posmatraju ispod oka ili se ispredaju priče o njihovom navodnom bludničenju i razvratnosti. Pomalo je žalosno što se ženski glas suzbija, utišava ili negira, a svakako je licemerno što se nakon svega od nje očekuje senzualnost i erotičnost. Ono što možemo naučiti od Anais Nin je kako izgleda kada se boriš za život kakav želis da živiš ili kakav misliš da zaslužuješ. Kako izgleda biti hrabar i suprotstaviti se društvu, konvencijama i mišljenjima.
Anais Nin je odlučila da živi, ne kao slika koja vekovima visi u nečijoj sobi ili u muzeju, nego kao slika čije boje probijaju ramove, izlaze iz okvira i otiču u svet. Postaju slobodne. Skidaju okove.
Koji
je Vaš izbor?
“Jedina
ljudska abnormalnost je nemogućnost da voli.”
Ivana Jovanović
#umetnost i kultura
#insp.
Нема коментара:
Постави коментар