Rekao je da ne voli obećanja. I zaćutao.
Razumela sam. Često nas zarobe. Ponekad puste onog šarenog zmaja o kojem
sanjam. Da leti. Između razuma i osećaja. Nateraju da se prepustimo i
zaboravimo ko smo doista. Tako izgubljeni u njima, zalutamo, raširimo krila i
čekamo. Čekamo da se dogodi. Priča. U kojoj voliš igru prstiju. Zagrljaje i
poljupce koji se provuku dok spavaš. I priželjkuješ
"komad večnosti". Uz April Rain i ''Missing Someone I’ve Never
Seen''.
Rekao je da i danas sanja. Noć u kojoj ćemo
putovati zajedno, obavijeni magijom reči. U kojoj će trzaji tela, otkriti naše
najdublje tajne. One na koje smo zaboravili. Dok smo živeli u nekim drugim
ljudima. Koje nismo voleli. Da se "noću jače oseća". I podsetio da su
prave ljubavi samo one koje bi odabrao potpuno slep. Dok osećaš.
Njegovo Volim te,
ostavlja trag. Dotiče svaku poru na koži. Razliva boje niz vratnu žilu i
ramena. I čeka. Da svaka dobije svoje mesto. Rasprši čežnju i setu. Pod
prstima. Koji plešu. Te noći sam upoznala ljubav. I naučila da je prava samo
ona koju ne mogu da definišem. Ona kojoj priča ne treba. Jer je već ispričana.
Srcem.
Нема коментара:
Постави коментар