Maja Babović: Oprosti, prošlosti

Oprosti, drvena prošlosti, Mojim čemernim danima Koji su te grlili Tako sanjivu Tako ranjivu. Tako nestvarnu. Oprosti mojim traganjima I luckastim idejama Da će sve dobro biti Jer ništa dobro nije bilo. I ništa što je srce snilo Nije se dogodilo. Oprosti mi što sam te troškarila, Što sam te kockala Svojim nećkanjima, Svojim htjenjima Svojim ćutnjama. Ja sam samo malo voljela. Malo više od prosječnog, Za pedalj dalje od nemogućeg. Daleko ostvarivom. I nekad stvarno ne umijem ćutati. I nekad zaista volim vrištati Svakom notom svoje tuge. Oprosti mi, Moj sanjivi živote, Što sam puno htjela, A malo umjela. Što sam smjela I željela Ali mi se san učinio Kao bolja opcija. Realnija od realnosti. A smrt izdržljivija od življenja. Na kraju, Oprosti mi pogrešne ljude, Moje kiše suza, Sve noći koje nisu spavale, Sve zore koje se nisu budile, Sve dane obučene u spuštene kapke, Balade na radiju I nedostajanja kojih je bilo. Oprosti mi novu mene Koju prošlost ne poznaje. Oprosti mi pepeljare iz kojih je vrištalo Par zaboravljenih imena Tragom pepela I žara. Oprosti mi što i budućnost Tobom zovem. Oprosti mi što sam tu A nisam tu. Nikako nisam tu. Uvijek sam dalja od sebe Za jedan korak. Na kraju, Oprosti mi što odlazim U nadi da ću oprostiti, A zna se, Neću... Neke si želje Nikada neću oprostiti. I odlazim, Zaista odlazim... Šteta što ovo jagnje u vuku Ne može ostati ovdje. Šteta što sebe u sebi i sebe sa sobom Uvijek moram ponijeti. I podnijeti.



Нема коментара:

Постави коментар