Umetnici insp.irišu: Vuk Vidor

Intervju: Tara Đukić i Ivana Jovanović
Lektor: Olivera Totošković

Tajanstveno klupko očaravajuće umetnosti koje se odmotava iz ruku svestranog umetnika Vuka Veličkovića Vidora, jedan je od razloga zašto smo žarko želeli da zavirimo u njegove misli i delo. Vuk Vidor stoji iza aktuelnog projekta „Buđenjeˮ, koji promoviše Narodni muzej u Beogradu, te poziva na buđenje iz sna u kojem su lepota i suština umetnosti zanemareni, zaboravljeni i obezvređeni. Dok se Vukovi radovi izlažu u najrazličitijim krajevima sveta, sa njim smo popričali o savremenim umetničkim pravcima, pogledima na svet, dekodiranju istorije i simbolici njegovih radova. Zavirite sa nama u jedan nesagledivi vrtlog umetnosti.



Works. Words. Whatever – tri su segmenta na Vašem veb-sajtu. Krije li se u njima i neka, gradacijski poređana, filozofija života?

Možda na kraju ispada tako, ali bez gradacije. Više je interakcija svega i stvaranje nekog ličnog koktela ili kozmogonije. Mešanje ključnih stvari i podataka sa trivijalnim, dubokog sa površnim... mislim da se jedino tako dobija neka jasnija slika sveta.

Da li je arhitektura bila prva, a slikarstvo prava ljubav u Vašem životu?

Ne, sve je to bilo jedno isto, ali mi se činilo da je bolje da studiram arhitekturu, pa da onda vidim šta ću dalje. Na kraju je ispalo da je umetnost bila bolji izbor.


Šta povezuje Vuka Vidora sa Dejvidom Bouvijem, Elvisom Preslijem, Nikolom Teslom i svim ostalim ličnostima koje se provlače kroz vašu umetnost?

Svi su oni deo te neke lične galaksije i sistem referenci koje ponekad isplivavaju i pretvaraju se u nešto drugo kroz projekte koje radim. Koristim ih po potrebi, kao deo jedne priče koju razvijam i koja me odvede na neko totalno drugo mesto od početne tačke.

Zašto Vuk Vidor pokušava da dekodira istoriju?

Zato što je prošlost prolog i samo kad znate da pročitate znakove i da ih dekodirate, možete da sagledate sadašnjost u vidu budućnosti, što je, mislim, vrlo važno u doba kad je ta istorija u fazi drastičnog ubrzanja i kad je sve teže dekodirati te znakove koji su se, možda, već više puta ponavljali u prošlim vekovima. U suštini, problemi i pitanja čovečanstva uvek su isti. Ono što se menja jeste tehnološki okvir, koji manje ili više utiče na ta pitanja.

Neki kažu „pop artˮ, avangarda, nadrealizam. Vi kažete „podrealizamˮ. Koja je suština Vašeg koncepta stvaranja?

Bavljenje umetnošću je suočavanje sa svetom; što se mene tiče, to ide u dva smera: suočavanje sa unutrašnjim svetom i suočavanje sa spoljašnjim. Odgovori su različiti i primaju razne oblike: onaj prvi je u formi crteža i slika, dok je ovaj drugi više vezan za instalacije i multimedijalne projekte.

Da li je danas zamisliva umetnost bez tehnologija „Hi-Techˮ i „High Definitionˮ, i u kojoj meri Vas one određuju kao umetnika?

„Hi-techˮ je sveprisutan i ne može da se zaobiđe, ali treba ga integrisati u ono što se radi, a ne biti žrtva fascinacije tehnologijom, jer je ona veoma kratkotrajna i vrlo se brzo razvija. Mnogi koriste tehnologiju kao neki novi izraz za umetnost, ali ona vrlo brzo postane „mejnstrimˮ i izgubi tu originalnost. Sve što tehnološki može da se ponavlja jednostavno gubi unikatnost, koja treba da bude srž umetnosti.

Rekli ste da nam je estetika neophodna za život, kao filter kroz koji gledamo na stvari. Ali da se, sa druge strane, emocija podrazumeva. Šta nas očekuje kao posledica sadašnjosti u kojoj estetika dolazi kao filter bez emocije?

Samo instant doživljaj, nešto kao priče sa Instagrama ‒ pogledate ih i zaboravite vrlo brzo na njih. Estetika bez emocija jednostavno je nemoguća stvar.


Ako je „slikarstvo hard-disk umetnostiˮ, koji deo slikarstva je muzika?

Muzika je deo radnog ambijenta, nešto što je sveprisutno, s kojim se radi. Ponekad muzika može da sugeriše određene stvari, ali to se ne dešava tako često.

Krajem 20. i početkom 21. veka nastao je jedan zanimljiv fragment vaše umetnosti, pod nazivom „Serbian Remixˮ. Čega je sve danas Srbija remiks?

To je više bila neka moja analiza i transkripcija raspada zemlje i svih događaja koji su potekli iz toga. Bilo mi je važno da to obeležim nekako kroz svoj rad jer mi se činilo da se skoro niko sa ovih prostora nije ozbiljnije bavio tim u nekom umetničkom smislu. Srbija je sad verovatno na nekoj raskrsnici gde mora da reši kojim putem treba da ide; to ne mislim politički, nego kao društvo i kao nacija.

Zato mislim da je u okretanju kulturi i umetnosti moguć spas, koji otvara nove mogućnosti, nova vrata i može vrlo efikasno da nam da neku novu, potrebnu dimenziju.


Kao nekadašnji direktor Srpskog kulturnog centra u Parizu, predstavljali ste kulturni most između Francuske i Srbije. Kako vidite budućnost naših umetnika u Srbiji i svetu?

Moramo bolje da se organizujemo, da strateški definišemo kako da se predstavimo na svetskoj umetničkoj sceni. Mislim da je sad pravi trenutak da se to desi jer se pojavilo nekoliko parametara koji mogu da nam pomognu da se to ostvari.

Spot „Buđenjeˮ najavio je otvaranje Narodnog muzeja u Beogradu. Šta simbolizuje i na šta poziva ovaj spot?

Spot „Buđenjeˮ je ilustracija izlaska Narodnog muzeja iz predugog sna, i to je vrlo jasno prikazano u koreografiji Sergeja Polunjina, koji ceo taj proces oživljava u samom atrijumu muzeja. Naša publika već dugo nije imala pristup muzeju i njegovim kolekcijama, tako da je taj trenutak vrlo važan ne samo za grad nego i za celu zemlju.



U ovom trenutku, koje projekte zamišljate, koje stvarate, a koje priželjkujete?

Ima ih previše za nabrajanje, ali prvenstveno spremam izložbu nekih novih slika koje će biti prikazane u Beogradu u galeriji „Novembarˮ, krajem oktobra, kao i učešće na „Memorijalu Nadežda Petrovićˮ u Čačku, zajedno sa mojim kolegama Mihaelom Milunovićem i Urošem Đurićem.

„Even superheroes couldn’t save us now.ˮ Šta će spasiti svet?

Ravnoteža u svemu. Kao i u prirodi. Šta god bude išlo u ekstrem ili neuravnoteženost samo će stvoriti kolaps.


#umetnost i kultura

#insp.

Нема коментара:

Постави коментар