Ni kada si me
Rečima unakazio
Postupcima dotukao
Mostove između nas spalio
Nije me to dotaklo
Nije poljuljalo nadu
U vaskrsenje
U “nastaviće se”
Znala sam
Preživećemo sve
Samo treba malo truda,
Malo borbe.
Ne odustajem od onih koje volim,
Tako nisam odustala ni od tebe
Čak i kada sam
Zakočila na ledenoj površini
Survala se niz liticu
Udarila o čvrsto tlo
Razletela se u komade
Prokrvarila
Čak ni tada,
Iako si mi dah iz pluća izbio,
Nisam odustala
Jer nisam znala
Nije bilo nikog da mi kaže
Da nekad odustajanje
Može doneti mir.
Nisam brinula za nas
Ni kada sam
Prešla iz običnog u neobično
Stavila svoje omiljene minđuše
A ipak se osetila
Ne tako lepom
Ne tako željenom
Ne tako čudesnom
Jer smo stajali
Jedno nasuprot drugog kao
Savršeni stranci
Jer nisi reč izustio,
A ja sam sebi rekla:
“Znaš svoju vrednost”
Uhvatila te za ruku
Iako je mali glas šaputao
Da ako je svet protiv mene
Ne mora biti i on.
Nisam se brinula za nas
Ni kada sam te psovala
Vikala
Ni kada te nije bilo
Deset sati da mi pišeš
Govoriš
Bila sam tvroglava i ponosna
Gorda
Nisam pitala
Zašto
Kako
Nisam se brinula ni kada sam se osetila
Miljama daleko od tebe
Dok me grliš
Niti
Kada sam počela da čujem spoljni svet
Dok te ljubim –
Zabrinula sam se
Da tamo nekad
Neće biti nas
Onog trena
Kada sam ti napisala
Opisala
Poverila
Sve što me muči
Plaši i slama
A potom
Svaku reč obrisala.
Zabrinula sam se
Kada sam shvatila da moje reči
Ništa više neće promeniti.
Ivana Jovanović
Нема коментара:
Постави коментар