Tebi će biti lakše da preboliš
Jer ti imaš taj talenat
Ti imaš tu manu
Da lako zaboraviš prošlost.
Isprva će ti biti neobično
Trebaće ti nedelje da navikneš na jutra bez moje kafe
Biće ti čudno slušati radio bez mog pevušenja
Nećeš imati s kim da se raspravljaš oko ukrštenice
Biću ti ja kriva kada zakasniš na tramvaj
Jer nije imao ko da te podseti da požuriš.
Zaboravljaćeš ključeve na stolu kafića
U kancelariji
U džepu sakoa
Nerviraće te tišina koja te zatekne kada zalupiš vrata za sobom.
Pitaćeš se gde sam, a ipak nećeš me pozvati ni jednom.
Jer si to ti.
Kao da te gledam.
Provešćeš jednu pijanu noć u kojoj ćeš spakovati sve što sam ostavila za sobom.
Već sutra nećeš više ni spomenuti moje ime
Brecaćeš se na sve one koje se usude da pitaju o meni
Potražićeš devojku sa drugačijom bojom kose
Glasa
Onu koja ne čita poeziju
Onu koja ne priča italijanski.
Nećeš s njom pričati o smislu života, ali zar nisi to i hteo?
Jednog dana probudićeš se i nećeš ni pomisliti na mene.
Kad me slučajno vidiš u prolazu klimnućeš, nasmešićeš mi se
Kao da sam ti neka poznanica.
Poželećeš da mi se približiš, da me pogledaš u oči, da mi kažeš koliko si me lako zaboravio.
Samo ću ja znati
Koliko ti je nekada bilo stalo
A možda i sada s vremena na vreme
Kada se pogledaš,
Kada se ne prepoznaš u ogledalu, na fotografijama,
Kada ti bude nepoznata ruka koju držiš u svojoj,
Usne koje ljubiš.
Samo ću ja znati koliko mi je lakše bilo
Da čujem osude
Predrasude
Koliko sam radije slušala
„Tako je moralo biti“.Sve radije od onoga što me je ganjalo
A to jeste
Da smo nas dvoje previše različiti
Da su nas podelile te razlike.
Sve sam mogla da podnesem
I to da smo mi ovakvi kakvi jesmo izabrali pogrešne trenutke
Pogrešno vreme
Ali da prihvatim
Da ti nisi za mene.... To nikad.
Jer ti imaš taj talenat
Ti imaš tu manu
Da lako zaboraviš prošlost.
Isprva će ti biti neobično
Trebaće ti nedelje da navikneš na jutra bez moje kafe
Biće ti čudno slušati radio bez mog pevušenja
Nećeš imati s kim da se raspravljaš oko ukrštenice
Biću ti ja kriva kada zakasniš na tramvaj
Jer nije imao ko da te podseti da požuriš.
Zaboravljaćeš ključeve na stolu kafića
U kancelariji
U džepu sakoa
Nerviraće te tišina koja te zatekne kada zalupiš vrata za sobom.
Pitaćeš se gde sam, a ipak nećeš me pozvati ni jednom.
Jer si to ti.
Kao da te gledam.
Provešćeš jednu pijanu noć u kojoj ćeš spakovati sve što sam ostavila za sobom.
Već sutra nećeš više ni spomenuti moje ime
Brecaćeš se na sve one koje se usude da pitaju o meni
Potražićeš devojku sa drugačijom bojom kose
Glasa
Onu koja ne čita poeziju
Onu koja ne priča italijanski.
Nećeš s njom pričati o smislu života, ali zar nisi to i hteo?
Jednog dana probudićeš se i nećeš ni pomisliti na mene.
Kad me slučajno vidiš u prolazu klimnućeš, nasmešićeš mi se
Kao da sam ti neka poznanica.
Poželećeš da mi se približiš, da me pogledaš u oči, da mi kažeš koliko si me lako zaboravio.
Samo ću ja znati
Koliko ti je nekada bilo stalo
A možda i sada s vremena na vreme
Kada se pogledaš,
Kada se ne prepoznaš u ogledalu, na fotografijama,
Kada ti bude nepoznata ruka koju držiš u svojoj,
Usne koje ljubiš.
Samo ću ja znati koliko mi je lakše bilo
Da čujem osude
Predrasude
Koliko sam radije slušala
„Tako je moralo biti“.Sve radije od onoga što me je ganjalo
A to jeste
Da smo nas dvoje previše različiti
Da su nas podelile te razlike.
Sve sam mogla da podnesem
I to da smo mi ovakvi kakvi jesmo izabrali pogrešne trenutke
Pogrešno vreme
Ali da prihvatim
Da ti nisi za mene.... To nikad.
Sjajan tekst .....bilo koji kompliment .....malo je .....svaka cast 👏👏👏👏👏
ОдговориИзбриши