Tijana Kostov: Leti

Otišao si da nađeš sutra i svetlost letiš postao si nemiran pramen vetra što ne ume više da korača samo srlja u daljine što pomalo liče na san letiš ušuškan u neznanje ne znaš za pad pad ne postoji dižem pogled u visine pokaži mi svet ne gledaj brodolome ne prljaj nebo znaš ako zažmuriš ništa što ne želiš neće postojati zaboravi na tlo na raniji razbijen pogled i slobodno zaplači pokvasi novi početak i nikad se više ne okreći udahni let prihvati svet nastavlja dalje bez tebe ne vraćaj se dole gde ti prašina oduzima pogled trkaj se sa vetrom kovitlaj se u dubokim uzdasima slobode sreće prevali preko leđa vekove suza i ustajanja dopusti mraku da ostane dole odustani od bola leti nauči da ljubav može sve da popravi viči moje ime ljubav može da te popravi gledam te iz prošlih života ne pamti me viči moje ime i leti pokloni me visinama dopusti plavilu da te zagrli i odvede u onaj san što nekad bio je tako dalek leti ne vraćaj se u prašinu ne vraćaj me u prašinu.




Нема коментара:

Постави коментар