Hronike jedne Ivane: Kajem se

Kajem se
Dok me vetar šiba
Pa povlačim obod kaputa naviše
Kajem se
Dok puštam noge da me odvuku do tvog kraja
Dok stojim ispred zgrade
Brojim spratove
Razmišljam šta se zbiva na devetom
Da li spavaš sa upaljenim svetlom
Da li spavaš u onoj crnoj majici
Da li još kolutaš očima na sve
Razmišljam
Da li bi se javila da te pozovem
Da li bi ti glas bio mazan ili ljutit
Razmišljam
Neka bude bilo kakav,
Samo ne ravnodušan.
Kajem se
Što duže nisam pričao sa tobom
Što sam se ograničio na 'dušo'
A bilo je lepših reči
Kojima bih te zvao,
Kajem se
Što nisam rekao 
Da sa tobom želim sve
Što sam se pravio da ne razumem pitanje
'Šta smo mi?'
Jer si sada ti odlučila
Da nas ni nema.
Kajem se
Jer
Niko se iskrenije ne smeje od tebe
Niko nije tako detinjast i tako odrastao
Niko ne razume bolje od tebe
Pa sam zato i strepeo
Kada će tvoje oči 
Da prekriju celog mene
Po prvi put,
Brinuo sam
Da ćeš se narugati
Godinama na mom licu
Da će ti biti skaredna
Poneka bora 
Da ćeš se,
Tako đavolasto nevina,
Smejati mom neukom pokušaju
Da te ukradem 
Da te zatvorim 
Poput kakvog pećinskog čoveka,
Jer ne želim da tebe
Gledaju svi.
Januar je mesec mog kajanja,
Tada si
Mladolika i golišava
Stajala kod Narodnog pozorišta
Toliko zauzeta svojim maštanjima
Da me nisi ni primetila
Da nisi ni osetila vuka željnog tebe
Kako se prikrada,
U januaru
Kada su ti se raširile oči od iznenađenja
Ja sam otkrio da nema ničeg dosadnog u braon boji
Da nema ničeg prosečnog u malim usnama,
Jer one često skrivaju najlepše osmehe
Otkrio sam
Da brže pričaš kad si uzbuđena
Mlataraš rukama
Objašnjavaš
Da ne gledaš druge ljude dok hodaš
Da je tvoj sagovornik centar sveta
Otkrio sam 
Da voliš ulicu "Zmaj od noćaja"
Dorćol
Crnu boju
Vino
Da ti smeta što se ne osmehujem
Jer sam ti tako lepši
I sada kvarim sliku u tvojoj glavi
Ambijent
Osećaj
Otkrio sam
Da mi nisi ni do brade
Ali da si spremna za okršaj.
Kajem se 
Što nisam udario konobara
Koji je bestidno zurio u tebe
Ali ga ujedno nisam krivio
Jer 
Ko na ovom svetu
Umače prst u šlag na vrh tople čokolade
Stavlja na grešni jezik
Pa tek onda otpija gutljaj
Kajem se što sam bio besan
Jer ti nisi ni svesna kakve reakcije izazivaš
Jer si klatila nogama
Zapitkivala me bezbroj pitanja
Pokušavala da izvučeš smeh iz moje duše
Kajem se
Jer si ti bila ti,
A smatrao sam da je u tebi
Previše svega
Što ja mogu ikada da podnesem.
Januar je mesec mog kajanja
Jer sam te prekinuo
Jer sam slagao da žurim
Kajem se
Jer ti je senka obuhvatila pogled
Jer sam te zbunio
Jer si mislila da si nešto loše uradila
Kajem se 
Što sam dopustio da u tišini šetamo do Kalemegdana
Što nisam objasnio
Da nisi ni postala moja
A već sam bio
Lud
Posesivan
Ljubomoran
Da ni sanjao nisam da ću se u ovim godinama uplašiti
Lica
Očiju
Usana
Ruku
Osećaja
Koje pobuđuju.
Kajem se
Što sam pobegao
Jer si ti ponosno srušila mostove do tebe
Pa mi sada samo preostaje
Da te krišom posmatram
Da lutam tvojim naseljem
Da noćima sedim ispred tvoje zgrade
Dok me vetar šiba,
Te da se večito kajem
Što nisam poljubio usne
Koje bih sada znao
Najnežnije da čuvam.
Ivana Jovanović


Нема коментара:

Постави коментар