Psiholog: Milica Nikolić, savetovalište ''Pričajmo o tome''
''Ko u mladosti nije patio taj nije ni voleo'' - često se čuje kao izreka onih koji su to i sami iskusili i sad sa žalom posmatraju te davno prošle godine. Ima tu nostalgije, ali to je žal kako za svim onim lepim, inspirativnim, pokretačkim, što je oličeno u ljubavi, ali isto tako i za patnjom, neizbežnim pratiocem svake velike ljubavi. Patnja koja dolazi neizostavno. Neodvojiva je od ljubavi i sigurnosti koju ona pruža i iskusili su je svi oni koji su voleli i bili voljeni, makar u nekom stepenu. Zašto je to tako?
Ogroman doprinos psihološkom pročavanju međuljudskih odnosa dao je Džon Bolbi, u sklopu Teorije afektivnog vezanja, napravivši iscrpnu klasifikaciju različitih stilova vezivanja za bliske ljude u našem okruženju. Te bliske osobe su u detinjstvu roditelji, odnosno majka, a utvrđeno je da se u ovom odnosu stvara obrazac ponašanja, reagovanja, osećanja koji utiče na stvaranje mentalnih reprezentacija sebe i drugih, tj. formira se ono što zovemo afektivnim stilom. U zavisnosti od kvaliteta interakcije dece sa roditeljima, deca mogu biti sigurno i nesigurno vezana, pri čemu se nesiguran stil deli na anksiozni i izbegavajući stil. Nešto kasnije, nesigurnom stilu pridružena je još jedna kategorija dezorganizovani, koja se odnosi na decu koja su detinjstvu imali jako loše odnose, lišavanja ili čak zlostavljanja, i koja se kasnije, u odraslom dobu suočavaju sa ozbiljnim mentalnim problemima.
Kako sve ovo dovodimo u vezu sa raskidima i patnjama koje ljubav prate?
Psiholozi su paralelno sa uviđanjem da postoje različiti tipovi afektivne vezanosti primetili da ovi obrasci imaju tendenciju ponavljanja i kasnije, u odraslom dobu. Štaviše, ispostavlja se da je ovo ponavljanje dosledno i ima uticaja ne samo pri odabiru partnera za intimne veze, nego i u celokupnom odnosu vezanosti za romantične partnere tokom života. Evo par reči najpre o tome kako ovi obrasci nastaju i kako se ispoljavaju kasnije u odnosu sa partnerima:
Razvoj izbegavajućeg stila afektivne vezanosti povezan je sa hladnim, odbacujućim roditeljem. Osobe koje karakteriše ovaj stil nemaju običaj da veruju drugima, izbegavaju intimnost i probleme koji prate jednu vezu, i malo pažnje pridaju emocijama.
S druge strane razvoj anksioznog, odnosno preokupiranog, stila povezuje se sa roditeljima koji su nekonzistentni i intruzivni. Osobe sa ovim tipom vezanosti imaju jaku želju da se stope sa svojim partnerima, često budu „lepljive“, vrlo su osetljive na situacije kada nema dokaza da su voljene od strane partnera i preokupirane su mislima i strahom od toga da će biti napuštene. Ove osobe istovremeno žele da imaju bliske i intimne veze, a u isto vreme imaju veliko nepoverenje u svoje partnere što dovodi do „on-off“ veza koje karakteriše dinamika stalnog smenjivanja perioda u vezi i raskida.
Najbrojniju grupu čine oni koji su sigurno vezani. U nju se ubrajaju svi oni koji nemaju izražene osobine kako anksioznosti, tako ni izbegavanja. Kao što se može pretpostaviti, ovaj stil nastaje u kontekstu brižne, osetljive i podržavajuće porodice dok osobe koje se sigurno vezuju ostvaruju duge, zadovoljavajuće, intimne odnose sa drugim bićima. Skoro dve trećine populacije spada u ovu grupu.
Kako sada sve ove tipove povezati sa raskidom, patnjom koja ga prati, kao i njenim trajanjem?
Istraživanja su pokazala da stil afektivne vezanosti igra kjučnu ulogu pri određivanju ovih faktora. Tako je utvrđeno da je anksiozni stil vezanosti povezan sa preokupacijom o raskidu, fizičkom i emotivnom patnjom, besom i osvetoljubivim ponašanjem nakon raskida. Osim ovoga oni koji spadaju u ovu grupu češće imaju više pokušaja da „povrate vezu u život“ i da neadekvatim ponašanjem ponovo pridobiju pratnera.
Oni koji imaju izbegavajući stil vezivanja češće prvi iniciraju raskid, imaju slabije emotivne reakcije na raskid. Za razliku od anksioznih, njihovo ponašanje nije usmereno ka ponovnom pokušajima da ostvare bliskost sa bivšim partnerom.
Istraživanja isto tako pokazuju da sigurno vezani imaju manje raskida od anskiozno vezanih. Veze koje su manje turbulentne, koriste više socijalne a manje samodestruktivne načine da izađu na kraj sa patnjom i pokazuju brži oporavak od raskida.
Šta možemo zaključiti?
Verovatno je većina vas koji čitate ovaj tekst pomislila „kako li je dobro biti sigurno vezan“ , te kako samo sigurno vezane osobe mogu biti srećne i zadovoljne. Ovaj deo koji se tiče osoba koje su sigurno vezane u najvećoj meri jeste tačan. Međutim, ono do čega dolazimo primenivši tu istu logiku jeste „jadni svi oni koji su nesigurno vezani, to mora da je jako naporno i teško“. Ova tvrdnja je sasvim sigurno netačna ili bar nepotpuno tačna. Zašto? Zato što smo svi mi kompleksna bića sačinjena od mnogo osobina i ulazimo u veze sa osobama koje su isto tako kompleksne i koje mogu biti vezane na drugačiji način od nas što naše veze može obogatiti i učiniti da funkcionišu na odličan način, u klimi međusobnog razumevanja.
Bitno je najpre prepoznati kod sebe osobine koje odgovaraju određenom stilu i stalno se baviti unutrašnjim svetom i odnosima sa ljudima. Truditi se sagledati motive za neko ponašanje, uzroke nečijeg reagovanja, ključne konfliktne tačke u odnosu kao i šta do njih najčešće dovodi. Negujući refleksiju možemo uvideti neka ponavljanja, možemo bolje sagledati položaj partnera, a samim tim podstaći empatiju. To je već utiranje puta ka kvalitetnijim i stabilnijim odnosima, ka zadovoljnijem sebi, ali i ka mirnijem i lakšem prihvatanju raskida onda kada on kao sastavni deo života dođe.
#psihologija #insp
Нема коментара:
Постави коментар