Topao septembarski dan u Beču, negde nakon podneva, nakon sedamnaest prepešačenih kilometara, diskusije o Selimoviću i Andriću i laganog ručka koji onemogućava kretanje dalje od stana u kojem je boravak obezbeđen. Frekventno razmišljanje o ljubavi i emocijama, kao i o pripadanju i voljenju, povremeno udara kao teniska loptica odbijajući se od unutrašnjost lobanje, uz povremna zaustavljanja do sledećeg meča i okršaja. Sedimo u Muzejskom kvartu na klupici, između muzeja Leopold i Mumok, dok sve vrvi od ljudi i različitih jezika koji se mogu čuti, neki parovi slobodno razmenjuju svoje emocije, neki samo ćute, neki su došli sami i ćute, sve puca od života, sve puca od punoće postojanja, dok se sunce rasipa po našim licima, pomalo rezervisano, jer se jesen uveliko sprema da dođe. Nas dvoje gledamo u vedro nebo i ćutimo. Reči ne mogu da se istroše, za razliku od pogleda, ali jezici mogu da se umore od potrebe da semantički što bolje složi ono što se mota po glavi. Nakon tišine, prvi glasovi lome tišinu:

• Da li te je nekada neki muškarac izmestio iz ležišta? – prijatelj se okreće prema meni
• Ne razumem – gledam u daljinu praveći se savršeno neveštom
• Razumeš. Da li te je nečije postojanje i prisustvo pomerilo iz tvojih koordinata?
• Hm, nije. 
• Znači, nisi volela. – prekršta svoje ruke 
• Ako tako kažeš, onda nisam. Ima li neki optimalan period kada se to oseti ili je to, ipak, individualna stvar?
• Stvar je individualna.
• ... i kompleksna?
• Ni najmanje, videćeš. – osmehujemo se i tišina se nastavlja 
• Zeznuto je to sa pripadanjem. Treba, valjda, uvezati i pripadanje i slobodu kako bi sve moglo da funkcioniše. – teniska loptica udara u čeoni režanj 
• Uči se sa godinama, zapravo, uči se da se oseća sa godinama. Putuješ natrag večeras i tvoj poslednji dan u Beču poklapa se sa poslednjim danom leta. 

Zaista, bilo je tako. Negde nakon granice sa Mađarskom, prilikom pregledanja pasoša, osetila sam hladan vazduh koji se probijao kroz moju tanku duksericu, osećala sam povremene drhtaje tela, gledala sam u vedro večernje nebo i jedva čekala da dođem u svoj stan, okupam se, legnem i odspavam. Negde ispred pet časova ranog jutra, stigla sam u Beograd, na prstima se ušunjala u stan, obavila planirano i utonula u dobro poznato mesto na kojem sve počinje i sve se završava u okvirima od dvadeset i četiri časa. Bi leto, bi početak jeseni, bih ja i bi još puno susreta i još puno priča koje su ispunjavale moj bitak, uzdrmavale ga, kidale, sastavljale, ali sve u okvirima životnog i očekivanog. Jednog oktobarskog dana koji je bio iznenađujuće hladan otpakovala sam svoju zimsku jaknu i uputila se da držim čas jednoj devojčici. Izlazim iz zgrade i gledam u modro nebo dok povremeni vetar mrsi kosu, a ja kroz zube mrsim neke standardne psovke na račun iznenađujuće niske temperature. Slušalice u ušima, a u ušima odzvanja Štulićevo netko me voli, dušu mi nudi, netko je stranac, isto kao i ja. Ulazim u školu jezika, izgovaram melanholično i nečujno stigla sam i ulazim u kuhinju gde se javljam divnoj dami koja vodi administrativne poslove i prekraćujem vreme sedeći na tapaciranoj stolici gledajući u plafon.

• Mico, kako si? – divna dama se osmehuje i skida svoje naočare za blizinu
• Kao i vreme, malo tmurno, malo vedro. Vi?
• Dobro sam. Ček da zamenim par očiju da te vidim. Kako si mi lepa! – otpija gutljaj svoje kafe 
• Da li ste nekada voleli, a da ste bili izmešteni iz ležišta? – ,,pucam“ pitanje dok pomalo šokirano procesuira ono što sam izgovorila
• Jesam! – spušta šolju na sto 
• Jeste? Kada? – pogled sa plafona premeštam u njenom pravcu 
• Kada sam bila u tvojim godinama, jedina veza u kojoj sam istinski volela i jedina osoba koja je uspela da me ,,prodrma“. 
• I? – dan postaje bolji
• I... pa, hm. Bavio se ronjenjem, zamisli kakav dasa je bio! I, ja odlepim na njega. On ni da me pogleda... – priča počinje, ja ne trepćem 
• ... i ja nakon toga odem sa roditeljima na letovanje u Istru i ne vidimo se par meseci. Kada sam se vratila u Beograd, sretnem ga ispred fakulteta, on drži džepni sat u ruci, okreće ga, onako, pomalo šmekerski stav, i osmehuje se. Ja prođem, znaš, kao ga ne vidim. Ne osećam noge, utrnele su mi i oduzele su se. Uhvati me za rame i pozove da prošetamo Knez Mihailovom. Ja ovakva kakva jesam, nisam se folirala, stvarno. Pristanem i negde na Terazijama ,,spustim loptu“, osmehnem se i krenemo u konverzaciju. Toplo veče, šetamo, nema puno ljudi i neke velike gužve. Na kraju Knez Mihailove, sa leve strane, ja uočim grafit Pepeljugo, volim te i ženski, neizlečeno romantično, neposredno i sasvim optimistično okrenem se ka njemu i kažem Zamisli kako je ovoj Pepeljugi lepo kada prođe i vidi ovo svaki put. Na toj mojoj konstataciji ostane sve u vezi sa tim grafitom. Doprati me kući to veče, ne poljubimo se, samo se osmehnemo i ja uđem u kuću. Sutradan nisam imala obaveze na fakultetu, ustanem, skuvam kafu, roditelji su mi bili na poslu i negde oko podneva krenem po novine i još neke stvari. Izađem i u dvorištu tačno ispred kapije vidim ispisano plavim sprejom Pepeljugo, volim te! Pomalo zbunjeno i iznenađeno, napravim se luda kao da to nije namenjeno meni i krenem svojim putem. Nakon pedesetak metara, isti grafit, pa onda na stajalištu, pa ispred škole, pa nedaleko od prodavnice. Kroz glavu mi prvo prođe kako je ovo samo patetično i kako ću samo biti cinična kada ga sretnem, ali se ujedem za jezik i setim se sinoć izrečenog. Zašto onda da ukinem tu svoju osnovnu vokaciju i pravim se da mi je svejedno i da me nije dirnulo i oduševilo? Eto, i nakon skoro trideset godina, oblije me lep osećaj kada se setim tog sa Pepeljugom. 
• Jao... pa... i? – euforična sam i nepopravljivo romantična 
• I, ništa. Posle par dana mi sopšti da je dobio poziv za vojsku, nakon par meseci čujem da mu je nova izabranica trudna i da se ženi. Ja izađem, stanem ispred Pepeljugo, volim te! i pomislim da ovo nije bila bajka, da nema srećnog kraja, ali da kratak tok našeg viđanja nije bio naivan i nema razloga da potcenjujem ni sebe ni njega. 

Naš dalji razgovor nije nastavljen. Devojčica sa kojom radim uveliko je stigla, a i nisam imla snage da dalje ispitujem u vezi sa tim. Znate, valja u sebi gajiti nepopravljivi optimizam i nadu za srećnim tokovima i krajevima, bez obzira što život često demantuje. Zbog te ljubavi, takve kakva jeste, gubi se glava i vraća na ramena, puca srce kao staklo od pod pa se sastavlja, iznova se zaklinje i proklinje, nada i odustaje, i onda na kraju tog dana moj brat saopšti ono nije na kraju važan ni fizički izgled, shvatiš to u nekim godinama, i on sam se popravlja ili kvari baš tokom godina. Važno je da razumeš i da te razume, da osoba kaže da će sve biti u redu i da ćete sve prevazići. Stoga, nije ljubav fotografija pa da sa malo efekta izgleda bolje, neko jelo pa da se podgreva ili još više soli, nije ona ni ćutanje, ona se hrani rečima, pogledima i otvorenošću, ona nije bežanje, skrivanje, valjda voli da osobe budu poštene i realne, da se ne izvlače i ne beže, voli hrabrost i pomalo one hazardere i neka omanja srljanja, voli da se naruga i izmesti, vrati u normalu i ležište, da oduzme Pepeljugi cipelu, onda joj vrati istu, i na samom kraju, ništa nije lako ni naivno, jer nikada ništa nije lako niti naivno kada su u pitanju velike stvari. Za sve Pepeljuge i neke dobre prinčeve!