Ariel Cemović: Decembarska pesma

0 Comments
Hladno je i
Glava ne može, ja
Ne radim, jer
Zima je… stomak to
Vrlo lepo
Prepoznaje,
Te se
Okreće kao
Sve moje
Sinapse kada me
Poljubiš… 
A šta li radiš?
Da li te koči vetar?
Da li te
Greje pidžama?
Znam da si sigurna,
Jer umeš da se štitiš,
Znam da si
Dobro, jer
Velika si,
Baš kako mi prija...
A znam i da
Pomisliš, znam
Jer
Naježim se i
Osetim tvoj miris u pukotini dana,
Spotaknem se i
Skliznem u
Spokoj,
Iako sam u predvorju sloma i
Predgovoru vejavice…
Ne vidim,
Oči me bole od hladnog, ne primećujem
Puno toga, eno
Kao - grad je osvetljen za praznike,
Šarlatanstvo i turizam
Umesto
Renesanse,
Mnogo je ljudi, onako
Isuviše za
Uzane prolaze koji kroje
Ovaj naš Berlin.
Fascinacije sitnicama usput,
Tramvaj škripi, kao
Moja gitara,
Refleksije moga lica na staklu,
Mali osmeh i muzika...
Svetla me
Bole, treba mi
Da
Šmugnem i nestanem u limunove krošnje,
U neku
Izgužvanu svilu i plavo ćebe, da
Beograd me malo
Ne poznaje.
Ali,
Sve je ovo
Samo jedan mali
Decembarski skok preko dosade,
Ne brinem, šta,
Mogu
Samo da mu se
Smejem bezobrazno,
Kao i uvek, jer
Nedugo za njim
Opet ću se
Lepo
Skriti u
Polumrak naše sobe i
Toplotu tvog daha.

Нема коментара:

Постави коментар