Kada govorimo o knjizi „Beleške jedne Ane”, prvo zamišljamo pisca kao hroničara jednog drugačijeg vremena, koji ilustruje svoje likove i naizgled lako niže reči o jednoj specifičnoj i neobičnoj tinejdžerki. Njegovo pripovedanje je fluidno, originalno i dopadljivo. Iako pisana iz ugla tinejdžerke, ovaj roman je ujedno i nemilosrdna analiza jednog vremena uvijena u duhovitu formu, sa obiljem beogradskih žargona. Jedan lagani Anin razgovor objedinjuje istoriju, filozofiju, politiku, sam duh tadašnjeg vremena, a na kraju sve što vidimo ili zamislimo jeste nevinost mlade devojke. U tome se krije varka. Iza prkosne folirantkinje lepog lica, brzopletog jezika i obilja cinizma krije se upravo on – Momo Kapor.
A gde bi se lepše sakrio nego u telu mlade devojčice čije misli žele da čuju svi?
Ova knjiga stavlja osmeh na lice. Prvenstveno, svi znamo jednu ovakvu Anu ili smo svi nekad pomalo bili ona. Izuzev što je za nijansu hrabrija i smelija. Njoj nema šta da se doda, a ni da se oduzme. Lik Ane je stvoren tako da, ukoliko biste joj nešto oduzeli ili dodali, ona bi prestala da postoji. Ona nije naša, ona je Kaporova Ana – on je ima više nego bilo ko drugi, ali je darežljiv u načinu na koji je sa nama deli. Ono što dominira redovima jeste njen prkos. Otimanje od svakodnevice, od istih i monotonih stvari. Ona ne ide kuda koračaju svi, već ima svoj put, ulicu, omiljeni kornet i svoj život. Dok zamišljeno razmatra pitanja života, osećanja, ljubavi opažamo da smo svi bili nekad pritisnuti istim nedaćama, te da se sa tim možemo poistovetiti, kao i generacije pre, a i posle nas.
„Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neperstanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno.”
Vanvremenska priča sa istim takvim likovima, omogućila je da ova knjiga preživi surovi test vremena i dokaže svoju vrednost. Pokazala je Kaporovu umešnost u opažanju sitnica, analizi svakodnevnih pojava, životnih situacija. On nije pisac, već jedan od čitalaca koji sedi kraj nas i pokazuje nam refleksiju stvarnosti kroz jednostavne rečenice. Mnoštvo ljudi koje susrećemo nalaze se u ovom delu, kao mesta i situacije. Iste kafane, iste Nove godine, iste ulice i niz slučajnosti koje se podudaraju.
Prototipi Ane i sada prelaze ulicu negde u Beogradu...
Samo Kaporova Ana, arhetip, u džipsi-suknji i žutoj majici bez rukava, nastavlja neometano i buntovno da živi dok liže sladoled od čokolade, vanile i citrona. Drsko se smeši i “zuji” Beogradom bez naznake da ce nam dozvoliti da je ikad zaboravimo.
A gde bi se lepše sakrio nego u telu mlade devojčice čije misli žele da čuju svi?
Ova knjiga stavlja osmeh na lice. Prvenstveno, svi znamo jednu ovakvu Anu ili smo svi nekad pomalo bili ona. Izuzev što je za nijansu hrabrija i smelija. Njoj nema šta da se doda, a ni da se oduzme. Lik Ane je stvoren tako da, ukoliko biste joj nešto oduzeli ili dodali, ona bi prestala da postoji. Ona nije naša, ona je Kaporova Ana – on je ima više nego bilo ko drugi, ali je darežljiv u načinu na koji je sa nama deli. Ono što dominira redovima jeste njen prkos. Otimanje od svakodnevice, od istih i monotonih stvari. Ona ne ide kuda koračaju svi, već ima svoj put, ulicu, omiljeni kornet i svoj život. Dok zamišljeno razmatra pitanja života, osećanja, ljubavi opažamo da smo svi bili nekad pritisnuti istim nedaćama, te da se sa tim možemo poistovetiti, kao i generacije pre, a i posle nas.
„Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neperstanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno.”
Vanvremenska priča sa istim takvim likovima, omogućila je da ova knjiga preživi surovi test vremena i dokaže svoju vrednost. Pokazala je Kaporovu umešnost u opažanju sitnica, analizi svakodnevnih pojava, životnih situacija. On nije pisac, već jedan od čitalaca koji sedi kraj nas i pokazuje nam refleksiju stvarnosti kroz jednostavne rečenice. Mnoštvo ljudi koje susrećemo nalaze se u ovom delu, kao mesta i situacije. Iste kafane, iste Nove godine, iste ulice i niz slučajnosti koje se podudaraju.
Prototipi Ane i sada prelaze ulicu negde u Beogradu...
Samo Kaporova Ana, arhetip, u džipsi-suknji i žutoj majici bez rukava, nastavlja neometano i buntovno da živi dok liže sladoled od čokolade, vanile i citrona. Drsko se smeši i “zuji” Beogradom bez naznake da ce nam dozvoliti da je ikad zaboravimo.
Нема коментара:
Постави коментар