Intervju: Ivana Jovanović
#insp. #umetnost i kultura #intervju
Šta spaja
jednog arhitektu i jednog grafičkog dizajnera sa neobičnim, kreativnim leptir-mašnama,
bedževima, majicama i torbama? Šta sve nudi ''BowTie'' i ''PINJUNKIE'', a šta ''АЛБИ''? Aleksandar
i Albert Topić nam daju odgovore na ta, ali i na mnoga druga pitanja, koja su inspirisana njihovim neiscrpnim talentom, maštom i kreativnošću. Objasnili su nam kako uspevaju da
uklope svoje različitosti u prelepu jedinstvenost i kako nastaju njihovi moderni aksesoari koji na neobičan način prenose duh i menatalitet jedne nove generacije. Naučili su nas kako se živi outside the box.
Upoznajte Alberta i Aleksandra onakve kakvi zaista i jesu: inovativni, šarmantni, nasmejani. Drugačiji. Konstantno insp.irativni.
Da li su
Aleksandar i Albert u detinjstvu znali gde će biti kad porastu?
Aleksandar:
Definitivno ne. Svaki narednu destinaciju je definisao neki znak nakon kog sam
znao da sam na dobrom putu. Želja da u srednjoj školi upišem smer za grafičkog
dizajnera je nastala kada sam ugledao flajer na sajmu srednjih škola, a Akademiju umetnosti sam završio nakon informisanja o školovanju na toj ustanovi
i obuzetosti entuzijazma. Do naredne ''životne stanice'' me, u stvari, uvek vode
strastvene obuzetosti idejama i vizijama. Tako je nastala master izložba crteža
pod nazivom “Trenutak u crtežu”. Mislio sam da ja to nikada neću moći. Želja je
uradila svoje. Ispratile su je volja za stvaranjem, nepristajanje na
odustajanje i ljubav prema radu.
Albert: Znam
da nikada nisam hteo da porastem, nikada nisam ni mislio o tome. Svi su hteli
da budu naučnici, lekari, piloti, a ja sam samo hteo da se igram klikerima,
pravim tunele u pesku i igram žmurke.
Voleo sam da se sakrijem i da me niko ne pronađe u mojem malom svetu, zaštićenom
tankom opnom koja me brani od ozbiljnih i odraslih razgovora koji stvaraju
grube izraze lica koji se kasnije pretvaraju u bore. A danas, pošto sam istinski
porastao, mislim da je sve ispalo kako treba - i dalje je sve ovo moje
igralište, ali je samo malo teže da se sakrijem.
Koliko i u
kojoj meri je arhitektura povezana sa brendom ''AЛБИ'', a koliko grafički dizajn
sa stvaranjem ''BowTie'' kolekcije?
Aleksandar:
Sam brendiram svoje projekte. Osmišljavam pakovanja, etikete, promo materijal,
slogane… Sam sam sebi najlakši klijent. Volim da radim na svojim projektima, pošto je vizija predstavljanja projekta vrlo važna. Kada kreiram nešto novo,
čas posla vidim kako želim to da predstavim i prionem na posao.
Albert: Pošto
je arhitektura i samo bavljenje njom jedan beskrajan proces stvaranja ideje,
prenošenje takve na papir, te na samom kraju izvođenje iste, retko kada se u
mojim godinama kruniše ovom poslednjom etapom. Baš iz tog nedostatka da ideja
dobije fizički oblik, da bude opipljiva svim čulima u svojoj pravoj razmeri, došao sam na ideju da proizvodim ono što zamislim (majice, bedževe, kape...).
Arhitektura nisu samo zgrade i kuće koje nas okružuju, arhitektura smo mi - pokretni objekti koji nose parče tkanine na sebi, koje hteli mi to ili ne, ima
poruku, te samim tim ulepšavamo prostor u kojem se krećemo.
Kako ste
došli na ideju kreiranja svoje linije bedževa, majica i leptir mašni? Kakav je
bio vaš razvojni put?
Aleksandar: ''PINJUNKIE'' bedževi su nastali 2011. godine na letnjem raspustu, od 1000 dinara
sa kojima nisam znao šta da uradim i od neizdrža da dizajniram bedževe. Publika
je veoma dobro reagovala! Naredne godine sam, uz dva čeka studentske
stipendije i pomoć kolege fotografa, lansirao prvu kolekciju leptir-mašnu.
Daljim uspešnim poslovanjem sam unapređivao pakovanje i izradu. Danas se
uspešno igram, te kreiram i cegere, kravate, čestitke… Ja se zabavljam, samo
realizujem ideje. Prava sreća je što publika to podržava i dozvoljava da moj
razvojni put ne prestaje.
Albert: U
trenutku kada sam ja počeo da realizujem svoje ideje, Aleksandar je već dugo bio u igri sa svojim leptir-mašnama, i zanesen tom slobodom stvaranja koja se
odigravala ispred mojih očiju, odlučio sam da se i ja oprobam u osmišljavanju
svog brenda, svoje priče, te sprovedem u realnost sve što sam zamislio.
Kako se
slaže Albertov street style sa Aleksandrovim pop-artom?
Aleksandar:
Slažu se baš kao i mi! Naizgled suprotni, a u jednom preseku univerzuma veoma
slični. Volim kada vidim da publika voli, a i kombinuje naše kreacije zajedno.
Volim tu elastičnost razumevanja i prihvatanja različitog pristupa i ideja.
Albert: Ta
dva stila se slažu kao eurokrem i plazma, pojedinačno su ukusni, ali pomešani
zajedno stvaraju bombu uživanja za sva čula kojim raspolažemo.
Acina moda
dokazuje da leptir mašne ne moraju da budu klasičan, običan i ''korporativan''
modni komad, dok Albi pokazuje kako se ono što živimo/govorimo/mislimo može i
poneti - na sebi. Odakle je došla ideja za takvo poigravanje?
Aleksandar: Pre nego što je 2012. godine lansiran projekat sa prvom kolekcijom leptir-mašni,
tragao sam Novim Sadom za leptir-mašnom. Imao sam viziju njenog izgleda i nisam
uspeo da je pronađem. To me je navelo da ih nacrtam baš onako kako
ih ja zamišljam. Taj crtež mi je veoma dragocen! Tu je nastala želja i krenuo
sam u akciju! Bez znanja o materijalima i šivenju, krenuo sam u nepoznato.
Pronašao sam materijale baš kakve sam zamišljao, krojačicu koja je mogla da me
razume i koja je želela da mi izađe u susret. Na osnovu crteža smo napravili
prve leptir-mašne, te sam se oprobao u promociji na društvenim mrežama, i od
tada se priča stalno razvija. U međuvremenu sam se izveštio u štampi materijala i dizajniranju krojeva. Ljudima
pokazujem da leptir-mašna može da bude cvetna, ali i u obliku krila.
Albert: Svakodnevni
razgovori između porodice, komšija, prijatelja, drugara, drugarica,
neprijatelja, odzvanjaju po ćoškovima,
odbijaju se od betonskih zidova zgrada, te ''upadaju'' direktno u moje uši.
Eksplozija reči otvara puteve i na njih postavlja podijum na kojem se smenjuju
jedna za drugom!
Reč je jaka, reč ima težinu! Reč se izdvaja iz rečenice i
zaslužuje svojih pet minuta. Stavlja se
u centar pažnje i osvetljava se reflektorima!
Osmislio sam način da reč
ne mora da se izgovara, ona jednostavno može da se ponese i pokaže svima.
Poruke na
bedževima simbolično predstavljaju socijalnu (ne)kulturu i priču koja nas
okružuje - bez cenzure. Osim u ručnom ispisivanju natpisa, pretpostavljam da se
vaša umetnost ogleda i u smelosti da glasno izrazite stav prema nekome ili
nečem. Koju ideju/poruku nosi sve što stvarate?
Aleksandar:
Ideja mog stvaranja jeste, na neki način, iskazivanje sebe. Ja iskazujem sebe kroz
stvaranje, a nakon toga i drugi ljudi, uz ono što stvaram, izražavaju svoj stil,
gestove, reči, ili dobijaju neke svoje ideje. Definitivno je ključna
reč stvaranje. Mislim da svaki vid stvaranja raduje čoveka.
Albert: Ako
živimo u trenutku gde je dosta stvari laž, barem naše mišljenje može da bude
surova istina. Ako misliš da kažeš nešto što misliš, ti to reci glasno iz sveg
glasa, iz petnih žila, ti to reci snažno i drži se za reč čvrsto! Bilo to lepo
ili neprikladno, divno ili nepristojno, bitno je da se kaže i ostane u vazduhu.
Ko želi neka prihvati, a ko ne želi, neka prihvati isto.
Društvene
norme umeju da vezuju ruke mladim umetnicima. Kako vi izražavate bunt i borite
se protiv tabua i predrasuda, kako u modi, tako i u životu?
Aleksandar:
Ne osetim se sputano. Zna samo da mi bude teško zbog količine obaveza, ambicija
i žongliranja sa finansijama. Oko mene su ljudi koji podržavaju sve ono što
radim, tu je publika da sve to podrži, a ja sam tu da ne odustajem. Čak sam od
Novog Sada dobio status samostalnog umetnika. Sasvim dovoljno da svakog dana
osetim polet i volju za stvaranjem.
Albert: Ne
osećam se kao da me bilo ko sprečava da radim to što radim, ne postoji nikakav
pritisak i ograničenje. Rođen sam bez predrasuda, imun na okolinu, a sa bratom
sam prošao kroz dosta stvari iz kojih sam naučio da je čovek i dalje čovek ma
kako god se on oblačio, mislio, pričao, voleo plavu ili rozu boju. Svaka boja
je boja i zrači svojom toplotom, neka jače, a neka slabije.
Kakva ''nežna, a jaka'' iznenađenja nam
spremaju ''АЛБИ'' i ''BOWTIE'' u narednom periodu?
Aleksandar:
Stalno pripremam neke nove bedževe, čestitke ili projekte. Ne volim da pričam o
njima. Ideje se kroz reči troše. Publici volim da pokažem šta sam stvorio tek onda
kada je gotovo.
Нема коментара:
Постави коментар