Ne želim da znam gde si večeras,
jer ne mogu da neke stvari podnesem
i onda sledećeg jutra izađem u svet
preobučena u inat.
Nisam od onih ljudi,
koji mogu da zatvore oči na takve stvari.
Na to sa kime provodiš noći
sa kime se smeješ
putuješ
praviš planove.
Neću da čujem,
jer ne može da mi škodi,
ako ne znam
čiju ruku stežeš kada si nervozan
čije poglede utehe tražiš kada si očajan.
Ne mogu da se pravim da mi nije ništa,
kao inače
Da slušam: „Ti si uvek nasmejana“
I da gorim iznutra.
Ne moram da gledam
i znaš šta
Nisam ni u obavezi
da se radujem tome što si ti nastavio dalje.
Nisam spremna na to da kada zatvorim oči noću vidim vaša jutra
tu drugu devojku koju budi miris kafe i pesme s radija
kako bosonoga korača do terase
krišom te posmatra,
dok aparatom hvataš prve zrake Sunca.
Neću da mi bude žao,
nje dok netremice gleda u tebe
kao da si jedini na svetu
i u tom momentu toliko liči na jednu mene koja je nekada davno živela za iste trenutke.
Ne smem da se poistovećujem
sa njenim tihim bitkama
i zabludama,
dok priželjkuje da ti na sekund
može pročitati misli
ili da budeš bar jednom iskren kad pita: „Da li si srećan?“
Nisam više osuđena na tu nesigurnost
ta prebiranja po sopstvenom nemiru
pronalaženje sumnje tamo gde ona i ne postoji.
Ne umem više da ćutim na tvoje poglede
da brišem iz sećanja tvoje poruke
i da se nadam da ćeš se i ti tako izbrisati iz mojih misli
kao da nisi nikada ni bio tu.
Ne mogu da očekujem
i to je potpuno normalno
da preko noći izblede svakakva verovanja i zakletve,
beznačajni razgovori do jutra,
strahovi koje smo prebrodili,
zajednički pogledi u budućnost,
sve one fotografije po policama,
avionske karte izlepljene po zidu,
fleke od boja i mastila
čisto da se zna da su na tom mestu živeli umetnici.
Ne smem se razočarati,
što je sve to sada pokriveno
nekim tuđim uspomenama.
Prekrečeni su naši zidovi,
oni delovi parketa koji su škripali sada su glatki
preselio se i onaj stanar sa psima koji su zavijali cele noći.
Neću da se zavaravam da neće biti potrebno vreme
strpljenje
petlja.
Biću okrutna
prema tebi i sebi
kada ti kažem da zaista
Mene više ne zanima,
neću ni da slutim
da li si bio pijan ili ne kada si pisao neke reči
jer ću ih ja obrisati čim pročitam,
nestaće čim ih pošalješ,
uprkos tome što će me verovatno pratiti danima
noćima.
Neću ništa da ti pišem
ne smem ništa da ti kažem
jer nas dvoje se poznajemo previše.
Bolje je ovako na daljinu.
Možda je to bio neko ko liči na mene
Pusti.
To nisam bila ja.
jer ne mogu da neke stvari podnesem
i onda sledećeg jutra izađem u svet
preobučena u inat.
Nisam od onih ljudi,
koji mogu da zatvore oči na takve stvari.
Na to sa kime provodiš noći
sa kime se smeješ
putuješ
praviš planove.
Neću da čujem,
jer ne može da mi škodi,
ako ne znam
čiju ruku stežeš kada si nervozan
čije poglede utehe tražiš kada si očajan.
Ne mogu da se pravim da mi nije ništa,
kao inače
Da slušam: „Ti si uvek nasmejana“
I da gorim iznutra.
Ne moram da gledam
i znaš šta
Nisam ni u obavezi
da se radujem tome što si ti nastavio dalje.
Nisam spremna na to da kada zatvorim oči noću vidim vaša jutra
tu drugu devojku koju budi miris kafe i pesme s radija
kako bosonoga korača do terase
krišom te posmatra,
dok aparatom hvataš prve zrake Sunca.
Neću da mi bude žao,
nje dok netremice gleda u tebe
kao da si jedini na svetu
i u tom momentu toliko liči na jednu mene koja je nekada davno živela za iste trenutke.
Ne smem da se poistovećujem
sa njenim tihim bitkama
i zabludama,
dok priželjkuje da ti na sekund
može pročitati misli
ili da budeš bar jednom iskren kad pita: „Da li si srećan?“
Nisam više osuđena na tu nesigurnost
ta prebiranja po sopstvenom nemiru
pronalaženje sumnje tamo gde ona i ne postoji.
Ne umem više da ćutim na tvoje poglede
da brišem iz sećanja tvoje poruke
i da se nadam da ćeš se i ti tako izbrisati iz mojih misli
kao da nisi nikada ni bio tu.
Ne mogu da očekujem
i to je potpuno normalno
da preko noći izblede svakakva verovanja i zakletve,
beznačajni razgovori do jutra,
strahovi koje smo prebrodili,
zajednički pogledi u budućnost,
sve one fotografije po policama,
avionske karte izlepljene po zidu,
fleke od boja i mastila
čisto da se zna da su na tom mestu živeli umetnici.
Ne smem se razočarati,
što je sve to sada pokriveno
nekim tuđim uspomenama.
Prekrečeni su naši zidovi,
oni delovi parketa koji su škripali sada su glatki
preselio se i onaj stanar sa psima koji su zavijali cele noći.
Neću da se zavaravam da neće biti potrebno vreme
strpljenje
petlja.
Biću okrutna
prema tebi i sebi
kada ti kažem da zaista
Mene više ne zanima,
neću ni da slutim
da li si bio pijan ili ne kada si pisao neke reči
jer ću ih ja obrisati čim pročitam,
nestaće čim ih pošalješ,
uprkos tome što će me verovatno pratiti danima
noćima.
Neću ništa da ti pišem
ne smem ništa da ti kažem
jer nas dvoje se poznajemo previše.
Bolje je ovako na daljinu.
Možda je to bio neko ko liči na mene
Pusti.
To nisam bila ja.
Нема коментара:
Постави коментар