Maja Svrdlin: Nemoj nikada napustiti sebe

Šta kad kompas ispravnog nije pravac prijatnog?
Ko si ti?
Jesi li jednosmerna ulica?
Slepi putnik?
Snaga uragana?
Možda revolucionar?
Zanesenjak?
Čudak?
Ludak?
Jesi li se otrgao iz čvrstog zagrljaja jednolikosti?
Da li i tebe zatrpavaju?
Značenjima koja se trebaju.
Uniformnošću talasnih dužina. I frekvencija.
Usiljenom veselošću.
Tromošću.
Ne daj da te guši.
Sužava.
Sputava.
Usporava.
Čijim očima posmatraš svet?
U čijim rukama je tvoja olovka?
Zar ne čuješ da sve planete za tobom tragaju?
Euforični vatrometi.
Sazvežđa zvezda.
Ti si boja svoga neba.
Oblači i svlači nijanse svetlosti i tame.
Svoj si komad zemlje.
Nesaglediv temelj prostranstva.
I slojevitost dubine mora.
Kapetan svoga broda.
Pusti moranja.
Surovosti nerazumevanja.
Tvrdokorna uveravanja.
Mistična podvlađivanja.
Vekovna pokoravanja.
Bestidna ponižavanja.
Neprihvatljiva uslovljavanja.
Samo pazi,
Čuvaj.
Samo ne daj,
Molim te.
Samo nemoj,
Nemoj ni za živu glavu.
Ako se tražiš,
Ako se sretneš,
Ako se pronađeš,
Nemoj nikad.
Napustiti sebe.


Нема коментара:

Постави коментар