Danas sam rekla Sebi
da Se volim
i nikad mi niko
ništa nežnije
nije rekao.
Danas sam se setila
koliko puta sam zaboravila
da popustim konce
uvučem kandže
i ostavim sebe na miru.
Danas sam se izvinila
svojim ramenima
što sam naslagala stene
pa se pod tim
bespotrebnim teretom
spuštaju ka zemlji,
čujem ih kako
cvile
žale se
ali redovno
okrenem glavu na drugu stranu
jer imam neka važnija,
pametnija posla.
Danas sam se izvinila
svojim plućima
što zaboravljam da postoje
što dišem ,,na škrge",
što bedno hvatam dah
dok me sopstveni prsti
stežu oko vrata,
a tako bih lako mogla
da udahnem
slobodu i mir
a izdahnem prošlost i strah,
tako lako bih mogla
da budem nežna prema sebi.
Danas sam se izvinila
svojim mislima
što ih šaljem tamo
gde se osećaju nepoželjno,
tamo gde uvek
poljube vrata,
promaše skretanje,
gde ih niko ne dočeka
ili ih ostave bez odgovora.
Danas sam se izvinila sebi
celoj
što sam nekad gruba,
neispavana,
nervozna,
besna,
što branim sebi da osećam,
da se smejem,
govorim,
pišem,
što zaboravim da jedem,
stanem,
hodam,
volim,
zaplačem,
danas sam rekla Sebi
da Se volim
i nikad mi niko
ništa nežnije
nije rekao.
Нема коментара:
Постави коментар