Nikad nisam htela
Ono što su svi voleli
Posedovali
Obožavali
Uvek sam tražila
Nešto što se skriva u ćošku
Što misli da nije vredno
Ljubavi
Podrške
Zagrljaja
Osetljiva sam bila
Na bol koji ljudi nose
U očima
I
Želela sam
Krhko srce
Da im čuvam u rukama.
Nikad nisam htela
Da budem deo
Površnih razgovora
Razmetljivog ponašanja
Pogled mi je lutao
Ka onima što su
Izgubljeni u mislima
Zaključani u svemirima
Jer sam znala
Kakav svet nose
U grudima.
Nikad nisam htela
Da omalovažim nekoga,
Svako ima svoju svrhu na ovoj planeti,
Ali uvek su mi bili draži
Ranjeni i izgubljeni,
Utehu su mi
Na ramenu našli,
Strpljenja i ljubavi su se
Napili
I
Kad god bi njihove mane drugi isticali
Meni su posebnom
Lepotom sijali.
Nikad nisam htela
Da udovoljim ljudima
Tako što bih se sklonila
Od "nedovoljno dobrih",
Za mene ta kategorija ne postoji,
Gluva sam i slepa
Na predrasude i nerazumevanja
Znam samo
Kako se zaključana duša
Oslobađa
I
Postaje ono -
Za šta je predodređena da bude
Ili
Jezikom društva -
Nedovoljno
Postaje
Savršeno
Kada mu se pruži ruka i vida poneka rana.
Nikad nisam htela
Ruke da podignem i odustanem,
Nesalomiva sam i nenadmašna
U voljenju onoga
Od čega treba,
Katkad,
Pobeći
Ali ne marim -
Ponekad
Slomljeno krilo
Treba izlečiti
Da bi što dalje letelo
Sve dok sa sobom nosi poruku
Da je Čovek - Čoveku
Neophodan za razvitak
I
Za tabanje staze
Po kojoj će
Doba Dobrote
Naići,
Jer nije sramota
Čovek - Čoveku biti i pomoć pružiti,
Sramota je tuđe
Nevolje i probleme
Ismejati.
Nikad nisam htela
Na nečiji jecaj za pomoć
Da se oglušim -
Nemojte ni
Vi,
Jer ćete se
Jednog dana
O sopstvenu neljudskost
Saplesti,
A taj će pad
Doživotno boleti.
Ono što su svi voleli
Posedovali
Obožavali
Uvek sam tražila
Nešto što se skriva u ćošku
Što misli da nije vredno
Ljubavi
Podrške
Zagrljaja
Osetljiva sam bila
Na bol koji ljudi nose
U očima
I
Želela sam
Krhko srce
Da im čuvam u rukama.
Nikad nisam htela
Da budem deo
Površnih razgovora
Razmetljivog ponašanja
Pogled mi je lutao
Ka onima što su
Izgubljeni u mislima
Zaključani u svemirima
Jer sam znala
Kakav svet nose
U grudima.
Nikad nisam htela
Da omalovažim nekoga,
Svako ima svoju svrhu na ovoj planeti,
Ali uvek su mi bili draži
Ranjeni i izgubljeni,
Utehu su mi
Na ramenu našli,
Strpljenja i ljubavi su se
Napili
I
Kad god bi njihove mane drugi isticali
Meni su posebnom
Lepotom sijali.
Nikad nisam htela
Da udovoljim ljudima
Tako što bih se sklonila
Od "nedovoljno dobrih",
Za mene ta kategorija ne postoji,
Gluva sam i slepa
Na predrasude i nerazumevanja
Znam samo
Kako se zaključana duša
Oslobađa
I
Postaje ono -
Za šta je predodređena da bude
Ili
Jezikom društva -
Nedovoljno
Postaje
Savršeno
Kada mu se pruži ruka i vida poneka rana.
Nikad nisam htela
Ruke da podignem i odustanem,
Nesalomiva sam i nenadmašna
U voljenju onoga
Od čega treba,
Katkad,
Pobeći
Ali ne marim -
Ponekad
Slomljeno krilo
Treba izlečiti
Da bi što dalje letelo
Sve dok sa sobom nosi poruku
Da je Čovek - Čoveku
Neophodan za razvitak
I
Za tabanje staze
Po kojoj će
Doba Dobrote
Naići,
Jer nije sramota
Čovek - Čoveku biti i pomoć pružiti,
Sramota je tuđe
Nevolje i probleme
Ismejati.
Nikad nisam htela
Na nečiji jecaj za pomoć
Da se oglušim -
Nemojte ni
Vi,
Jer ćete se
Jednog dana
O sopstvenu neljudskost
Saplesti,
A taj će pad
Doživotno boleti.
Ivana Jovanović
Нема коментара:
Постави коментар