Sva priznanja su teška
A pogotovo ona upućena sebi,
Prvo hrana počinje da gubi ukus
Žvaćete i žvaćete
A ništa ne osećate
Sedite i pričate
A razgovor prolazi mimo vas
Život vam pije kafu i jede keks
Baš u trenutku
Dok osoba prekoputa
Ne prestaje sa pričom o nečemu što niste ni zapamtili
A vi ste miljama daleko
Gde je tupa tišina
Tako udobna i primamljiva
I
Oteli biste slatkiš iz ruku života
Samo da vidite
Da li bi odreagovao
Ili
Dostojanstveno popio tu prokletu kafu i samo otišao
Pošto mu je dosadilo.
Sva priznanja su teška
A pogotovo ona upućena sebi,
Noćima se spava otvorenih očiju
Popucaju kapilari
Lice pod anestezijom gleda iz ogledala
Dok prolazi još jedan dan,
Smrtno običan,
Život se smuca
Po kraju
Kao neki lopov
Iznenada
Svrati
Da pozdravi
I
Nikad nema vremena
Za priču i neke odgovore,
Kratko je to viđanje
Uvek je u žurbi
Pa zato nemam kad da mu prebacim
Zašto me je oblikovao tako
Da me niko zaista
Ne poznaje niti prepoznaje,
Zar ne zna da se sa mnom jede,
A ne jede
Spava,
A ne spava
Ljubi,
A ne ljubi
Voli,
A ne voli
Jer
Ja nikada nisam istinski tu
Nisam prisutna
Nema me,
A ostalo je samo njega da pitam
Da li to primećuje.
Jednom prilikom sam keks
Životu
Slomila na pola i bacila
Samo da vidi kako izgleda
Kada njemu to neko uradi,
Naljutio se i besno odjurio,
Jer mu je ponos veći od mog,
Od tada sam
Beživotna žena
Mogu sa mnom da
Leže i ustaju,
Razgovaraju i jedu,
Proleće i zimu
Preživljavaju,
Zagrljajem i ljubavlju
Greju,
A
Da nikad zapravo ne znaju
Koliko me nemaju.
Život me sagradio
Kao tvrđavu
I
Obećao da niko svoju zastavu
U mene
Zabosti
Neće,
A ja
Priznajem
Da sam se umorila od toga -
Treba mi neko
Ko će mi kafu prosuti u lice
Oterati život dođavola
Sa našeg stola
I
Naterati da mi srce
Zaigra,
A priznajem
Da nema nikoga -
Zato sam samo sposobna
Udobnu utrnulost da
Osećam.
A pogotovo ona upućena sebi,
Prvo hrana počinje da gubi ukus
Žvaćete i žvaćete
A ništa ne osećate
Sedite i pričate
A razgovor prolazi mimo vas
Život vam pije kafu i jede keks
Baš u trenutku
Dok osoba prekoputa
Ne prestaje sa pričom o nečemu što niste ni zapamtili
A vi ste miljama daleko
Gde je tupa tišina
Tako udobna i primamljiva
I
Oteli biste slatkiš iz ruku života
Samo da vidite
Da li bi odreagovao
Ili
Dostojanstveno popio tu prokletu kafu i samo otišao
Pošto mu je dosadilo.
Sva priznanja su teška
A pogotovo ona upućena sebi,
Noćima se spava otvorenih očiju
Popucaju kapilari
Lice pod anestezijom gleda iz ogledala
Dok prolazi još jedan dan,
Smrtno običan,
Život se smuca
Po kraju
Kao neki lopov
Iznenada
Svrati
Da pozdravi
I
Nikad nema vremena
Za priču i neke odgovore,
Kratko je to viđanje
Uvek je u žurbi
Pa zato nemam kad da mu prebacim
Zašto me je oblikovao tako
Da me niko zaista
Ne poznaje niti prepoznaje,
Zar ne zna da se sa mnom jede,
A ne jede
Spava,
A ne spava
Ljubi,
A ne ljubi
Voli,
A ne voli
Jer
Ja nikada nisam istinski tu
Nisam prisutna
Nema me,
A ostalo je samo njega da pitam
Da li to primećuje.
Jednom prilikom sam keks
Životu
Slomila na pola i bacila
Samo da vidi kako izgleda
Kada njemu to neko uradi,
Naljutio se i besno odjurio,
Jer mu je ponos veći od mog,
Od tada sam
Beživotna žena
Mogu sa mnom da
Leže i ustaju,
Razgovaraju i jedu,
Proleće i zimu
Preživljavaju,
Zagrljajem i ljubavlju
Greju,
A
Da nikad zapravo ne znaju
Koliko me nemaju.
Život me sagradio
Kao tvrđavu
I
Obećao da niko svoju zastavu
U mene
Zabosti
Neće,
A ja
Priznajem
Da sam se umorila od toga -
Treba mi neko
Ko će mi kafu prosuti u lice
Oterati život dođavola
Sa našeg stola
I
Naterati da mi srce
Zaigra,
A priznajem
Da nema nikoga -
Zato sam samo sposobna
Udobnu utrnulost da
Osećam.
Ivana Jovanović
Нема коментара:
Постави коментар