Ne mogu da odem od tebe
Kada govoriš ono što mi srce želi čuti,
A čega mi se razum boji
Ne mogu da odem,
Paralisana sam potrebom
Koja podrhtava utrobu
Puni oči suzama od rđavosti našeg čina
Sramoti i žigoše
Naše ruke,
A ispunjava onom vrstom sreće
Koja može biti
Trenutak
Ili
Dugovečnost,
Koja može postati
Gorko kajanje
Ili
Mleko i med.
Ne mogu da odem od tebe,
Ali te odgurujem
Verujući čvrsto da nemaš srca,
Iako moj pogled kaže mesto mene
Da ga imaš,
Ali da ga se bojim
I
Predlažem da budemo prijatelji
Da ne spominjemo reči ljubavi
Iako time potvrđujem da neka prava nad tobom imam
Što mi donosi toplinu i sreću,
A ne jad i tugu
Kao što bih volela,
Kao što bih se zavaravala.
Ne možeš da odeš ni ti od mene,
Jer nas mogu načiniti
Najsrećnijima ili najnesrećnijima
Jednom odlukom,
A poznaješ me
Po radosti i po strahu koji te obuzmu
Po nespristupačnosti kao svetinji
Po smehu što obasjava
I
Što me vidiš
Osećaš
Čak i onda
Kada me uopšte
Ne gledaš.
Ne mogu da odem od tebe,
Ne možeš da odeš od mene
Čas rastanka i vreme nakon njega
Samo iskazuje neizdrživost jake potrebe
Za našim ponovnim zajedništvom,
Ti si produžetak mene same
I
Voleti znači sve tvoje prihvatiti,
A ja sam što i ti
Zato se dugo na mene ne možeš ljutiti
I
Dušu što mi znaš
Da je i slikaru do detalja prepričaš
Ne bi uspeo da me nacrta
Kao što tvoja ljubav
Zna.
Ne mogu da odem od tebe,
A morala bih,
Htela bih
I
Od nužnosti je,
Samo što ništa od toga ne radim
Već se predajem i molim
Da nas nikada išta
Ne naruši
Dok te grešno u mislima ljubim.
Kada govoriš ono što mi srce želi čuti,
A čega mi se razum boji
Ne mogu da odem,
Paralisana sam potrebom
Koja podrhtava utrobu
Puni oči suzama od rđavosti našeg čina
Sramoti i žigoše
Naše ruke,
A ispunjava onom vrstom sreće
Koja može biti
Trenutak
Ili
Dugovečnost,
Koja može postati
Gorko kajanje
Ili
Mleko i med.
Ne mogu da odem od tebe,
Ali te odgurujem
Verujući čvrsto da nemaš srca,
Iako moj pogled kaže mesto mene
Da ga imaš,
Ali da ga se bojim
I
Predlažem da budemo prijatelji
Da ne spominjemo reči ljubavi
Iako time potvrđujem da neka prava nad tobom imam
Što mi donosi toplinu i sreću,
A ne jad i tugu
Kao što bih volela,
Kao što bih se zavaravala.
Ne možeš da odeš ni ti od mene,
Jer nas mogu načiniti
Najsrećnijima ili najnesrećnijima
Jednom odlukom,
A poznaješ me
Po radosti i po strahu koji te obuzmu
Po nespristupačnosti kao svetinji
Po smehu što obasjava
I
Što me vidiš
Osećaš
Čak i onda
Kada me uopšte
Ne gledaš.
Ne mogu da odem od tebe,
Ne možeš da odeš od mene
Čas rastanka i vreme nakon njega
Samo iskazuje neizdrživost jake potrebe
Za našim ponovnim zajedništvom,
Ti si produžetak mene same
I
Voleti znači sve tvoje prihvatiti,
A ja sam što i ti
Zato se dugo na mene ne možeš ljutiti
I
Dušu što mi znaš
Da je i slikaru do detalja prepričaš
Ne bi uspeo da me nacrta
Kao što tvoja ljubav
Zna.
Ne mogu da odem od tebe,
A morala bih,
Htela bih
I
Od nužnosti je,
Samo što ništa od toga ne radim
Već se predajem i molim
Da nas nikada išta
Ne naruši
Dok te grešno u mislima ljubim.
Ivana Jovanović
Нема коментара:
Постави коментар