Ne tražim te.
Tek onako
Bez nekog posebnog razloga
Oblačim na sebe svilu
I onu lepršavu haljinu
Koja se kopča otpozadi
Uzimam nove cipele
Sa visokim potpeticama
I krećem u noć.
Meni ne treba niko
Da bih uživala u lutanju gradom.
Pravim se kao i obično
Da ne vidim požudne poglede
Nepoznatih muškaraca
I prećutkujem drske uzdahe
Nekih prolaznika.
Puštam da moje potpetice
Pokoravaju asfalt
I očekujem iza svakog ugla
Da te ugledam
U nekom muškarcu koji je
Okružen nekim tuđim ženama.
Smejem se samoj sebi,
Smejem se vetru i pticama
Koje sam uvukla u svoju priču.
Smejem se parovima
Koji žure u zamračene stanove
U soliterima
Smejem se zaljubljenima
Koji čekaju da izađem iz lifta
Pre njih
I ja zaista izlazim
Sedam spratova ranije
Jer tako treba.
I opet se penjem stepenicama.
Sedam spratova me deli
Od tvog stana.
Puštam usput
I vetar i ptice
Da idu svojim putem
Jer ja i ne znam
Šta radim u ovom hodniku
S rukom na tvom zvonu.
I ne tražim te
Jer ovo i nisam ja
Ovo je ona žena
Koju si jednom poželeo
A onda se naglo probudio
I zaboravio je.
Нема коментара:
Постави коментар