I sipa neka kiša, ili
Puše neka košava,
Ko će ga znati, kad sam u tebi?
Kažu da će sneg, da ga
Po vrhovima ima,
Ko će ga znati, kad mi zadireš u kosti?
Zavuci mi se unutar tog poziva u blisko,
Poznaješ kanale, privuci se u zid,
U komore koje držim toplim za tvoje zglobove,
Tvoje meke reči,
Tvoje čvrste potrebe,
Isto je kao kada nismo znali ništa,
Isto je, kao kada smo lomili nameštaj po iznajmljenim stanovima,
Isto se umemo, i umivamo brzacima
Koji bezumno bore se kroz bespuća do tanano
Ištrikanih odaja između
Naše četiri noge,
Naše četiri usne,
Isto ću nas vaskrsnuti i kada
Kao zgužvane, stare persone
Budemo poželeli još jedan mali krug,
Tvoje bokove imam naslikane
U zenici, tvoje kukove
Imam u dnu dlana,
To su utisci koje sapun ne skida,
To su rezovi koje ne mogu prespavati,
Izgleda da napolju olujni su smetovi,
Kako da znam, kad urlam u tvoj pazuh,
Dok mi se salivaš u dno grla,
Kad mi se sručiš uz jecaj i tresak,
Kad mi se predaš u jedanaest i dvadeset
I neumorno govoriš da je trebalo da ideš,
I nesvesno mi ruku postavljaš gde je najnežnije,
A govoriš da se više ne sme događati,
Tu te želim, na ivicama prstiju,
Tako te želim na ivici svojih suza,
Bez ideje o tome kuda bacamo svoje senke,
Dok se bacamo jedno po drugome,
Kroz sunovrat u neodbranjivo parče slobode,
Daj da je zagrizemo još samo milion puta,
Kao kad mi probijaš kožu gladnim zubom,
Izgleda da napolju je sumrak sveta,
Ko će ga znati, kad smo lokva znoja,
Ko će ga znati, kad smo se proželi slastima u zoru,
Ko će ga znati, kad smo grudva sreće?
Нема коментара:
Постави коментар