Poezija koja se ne zaboravlja: Miroslav Antić - Snovi

Snovi

Velike ruke imaju ušće koje ih pretvara u okean
Veliki vetar ima prozračne puteve ka ravnici
Ja imam samo san, običan malecki san
u kome sam za pedalj bliže ponekoj zvezdi i ptici.

U zoru od svega toga čitavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivičene zelenim.

I uopšte, zvezdo i ptico,
uopšte - celi svete,
divno je kad se u nama čekanje javi,
pa se od toga na usni nešto rumeno isplete
i nesto graorasto i zeleno u glavi.

Нема коментара:

Постави коментар