Kada volite prvi put, mislite da je to jedina, prava i poslednja ljubav. Kada volite drugi put, oprezni ste, nepoverljivi, u ispletenoj mreži sumnje - možda će sve ovo opet prestati.
Kada sam volela prvi put bila sam sigurna da je to ljubav mog života – neobuzdana, ogromna, bezuslovna, najveća, zauvek dovoljna i večna. Kada je ta ljubav prestala, više me je povredilo saznanje da takva ljubav može da nestane, od samog saznanja da je nestala. Usledilo je razočaranje - zašto smo u jednom trenutku dve puzle koje čine savršeni sklop, a kasnije dve puzle koje su delovi različitih slika?
Kada sam volela prvi put bila sam sigurna da je to ljubav mog života – neobuzdana, ogromna, bezuslovna, najveća, zauvek dovoljna i večna. Kada je ta ljubav prestala, više me je povredilo saznanje da takva ljubav može da nestane, od samog saznanja da je nestala. Usledilo je razočaranje - zašto smo u jednom trenutku dve puzle koje čine savršeni sklop, a kasnije dve puzle koje su delovi različitih slika?
Zavolela sam ponovo. Jako, snažno, bezobzirno, nepromišljeno, verno, celovito, neverovatno. Želim da ljubim samo jedne usne, želim samo jedne ruke na sebi, želim samo jedan osmeh da izmamim, osmeh koji će me buditi, osmeh koji će me umiriti pre zajedničkog sna, osmeh koji će me utišati u bezbrižnom zagrljaju, osmeh koji će me svaki put podsetiti koliko mi znači. Zapitala sam se: da li je ljubav samo osećanje koje menja lik i oblik? Godinama volite jednu osobu, onda godinama volite drugu, na neki sasvim drugi način, sa sasvim drugim obeležjima koje čine vaš odnos, ali u osnovi to je ista ona ljubav.
Spremna sam da ponovo prihvatam sve ono što inače ne bih, bez obzira što je on za mene skup svega onog što nikada nisam mogla da zamislim pored sebe. Kao što sam i ja za njega sve ono što nije mogao da zamisli kraj sebe. Međusobno smo se prihvatili, dozvolili jedno drugom da pokaže čitav svoj svet i baš takvog kakav jeste da ga prisvoji i razume. U jednom trenutku iščekuje moje sate spremanja, nedelje mode i sve romane koje mu prepičavam... u drugom trenutku iskašljavam sa njim gorak dim u mraku njegove sobe dok mi se pogled magli. Gledamo jedno drugo mutnim, crvenim očima, valjamo se po zgužvanoj posteljini, vučem ga za gornji rub majice, jer sam bespomoćna bez njegovih usana, bez njegove glave na mom ramenu. Ovo je mnogo više od samog prihvatanja. Ovo je prilagođavanje, preplitanje. Ovo je ”Samo sa tobom bih uradio/uradila neke stvari u životu”.
Njegove ruke mi stiskaju bokove, ne želi da me pusti, ne može da me pusti. ''Ne želim nikada da prestanem da ga volim.'' I mrzim, ponovo mrzim, sve te životne okolnosti i promene koje razdvajaju dvoje ljudi i gase osećanja.
Znate kako izgledaju dvoje ljudi sa okrnjenim srcima? Istrošeni su od velike ljubavi koja je iza njih, u strahu su da pokažu i kažu osećanja, u strahu da se drže za ruke, u strahu da ostanu jedno bez drugog, da opet ostanu bez onog kog vole. Kada naiđe potencijalna opasnost, problem, jedan se povlači predvidevši ponovni bol, odlazi, beži, gura ovog drugog od sebe. Pusti me, ali ipak me ne ostavljaj... Neverovatno je šta se sve krije ispod našeg prividnog dostojanstva i ogromne želje da sačuvamo sebe.
Ko je još sačuvao sebe dok je voleo?
Ko je još sačuvao sebe dok je voleo?
Otkad znam za sebe bila sam s ljubavi na ti, sposobna da volim i da se potpuno prepustim. Ne lako zaljubljiva, ne poletna sa cveta na cvet, jer kad zavolim nekoga onda je to jedini cvet na kome želim da rastem, živim i razvijam se. Postala sam s ljubavi na Vi, jer mi je njena trajnost postala nedokučiva i nepoznata. Ne verujem joj više, želim da je zarobim u liku koji je pored mene, ne želim da je pustim da ponovo spakuje svoje kofere, ode i ostavi me samu, sve dok se ponovo ne vrati u liku nekog drugog i ponovo me uhvati nespremnu i bespomoćnu. Ali, iako joj ja više ne verujem, ona veruje meni i u tome se ogleda njena moć nada mnom – zna da uvek sledim svoje srce.
Panično ga grlim. Milujem ga po kosi i ljubim ga po vratu.
''Ostani.
Ne idi.
Molim te.
Ovde je tvoje mesto, tu je tvoj dom'', govorim ljubavi u sebi, dok mi srce ubrzano lupa i izdaje me.
''Ti si mi dovoljna, nijedna pored tebe mi više nije potrebna.''On mi odgovara, kao da prisluškuje moje misli.
Ovde je tvoje mesto, tu je tvoj dom'', govorim ljubavi u sebi, dok mi srce ubrzano lupa i izdaje me.
''Ti si mi dovoljna, nijedna pored tebe mi više nije potrebna.''On mi odgovara, kao da prisluškuje moje misli.
''Želim da tako bude uvek.'' Govorim mu najtišim glasom, a najsnažnijom željom da tako i ostane.
Svi ostali su iza tebe. Pored tebe i ispred tebe ne postoji više niko.
insp.
insp.
Нема коментара:
Постави коментар