Pre nego odlučimo da poradimo na našem samopouzdanju, najvažnije je suočiti se sa sobom.
Tačnije, suočiti se sa svim svojim vrlinama i manama, mogućnostima i nemogućnostima, usponima i padovima. Sve zajedno ih prihvatiti, prigrliti i reći: Svi ste vi deo mene i ja vas se ne stidim.
Nažalost, ne možemo i nikad nismo ni mogli da utičemo na sve u životu, zbog toga često naše nesavršenosti nisu nešto što možemo da menjamo, a čak iako je ono čime smo nezadovoljni - naša krivica koju vučemo iz prošlosti, sada više ništa ne možete, osim da se nervirate i okupirate nezadovoljstvom, umesto da svoju pažnju poklonite onome što zaista vredi i što vas ispunjava.
Hajde da budemo iskreni prema sebi. Hajde da se ispovedimo sami sebi, bez straha, stida i potiskivanja.
Dakle, šta me tišti?
Oh. Mnogo toga.
Odakle početi...
Nos.
Rupice na licu.
Suviše bela i bleda put.
Butine.
Strije.
Celulit.
I tanke usne.
Kriva kolena.
Uvek ono nešto ''nedovoljno dobro, lepo, ili veliko'' muškarcu koji je pored mene.
Neuspela ljubav.
Razgovor za posao iz snova. Razočarenje kada ipak nisam odabrana (naravno da sam mislila da sam svakakve gluposti izgovorila, kako sam ispala nedovoljno pametna, lepa, dosetljiva, a svakako smešna).
Umišljeni strahovi.
Nikad dovoljno novca.
Svađe u porodici.
Ponekad promena boje kose, nova majica, ili pak drugačiji stav koji drugi ne prihvataju, vređaju, podsmevaju se, osuđuju (jer, ljudi ne podnose promene onih oko sebe).
Pogledajte dobro svoju listu.
Šta od toga možete da promenite?
Nos? Rupice na licu? Tanke usne? Kriva kolena? Nažalost, ne mogu - ukoliko želim da ostanem prirodna i svoja - a želim.
Jer, ipak, moj veći nos je tatin nos zbog čega ću do kraja života podsećati na njega i setiti ga se svaki put kad se pogledam u ogledalo. I zbog toga što su ove rupice zbog boginjica iz detinjstva, kao i tinejdžerskih bubuljica koje su, pod stresom, morale da se čačkaju.
Ono nešto ''nedovoljno dobro, lepo, ili veliko'' muškarcu koji je pored mene, svakako je uvek više govorilo o tome da je na njemu, ili u njemu, očigledno, nešto ''nedovoljno dobro, lepo, ili veliko'' . Svakako je da tu prave ljubavi nije bilo, kao i da nisam žena za njega. Niti želim da budem žena za njega. Ja sam žena za sebe, sa svojim identitetom, i samo onaj koji me bude stvarno, čisto i iskreno voleo - iskreno će to i da vidi, i da prihvati.
Neuspela ljubav... Sve sam dala. I suze, i znoj, i karte u jednom smeru, i povratne karte, i rame za plakanje, i lepe reči, i psovke, i ruku u džep, i ruku oko vrata, i volim te, i mrzim te, polomljene narukvice, raščupanu kosu, razmazanu šminku, isprljani stan, zdravlje i sigurnost, i više od toga... sve je imao i nije bilo dovoljno. Moja savest je čista.
Razgovor za posao iz snova. Razočarenje kada ipak nisam odabrana. Možda je bilo prerano da bi se ostvarilo? Bila sam previše ushićena, previše doterana, nisam mogla da se obuzdam. Okej, zeznula sam stvar, priznajem. A, možda i nisam? Možda je jednostavno neko drugi imao bolji CV, ili je bio simpatičniji onom koji je birao saradnika? U svakom slučaju, nije bilo suđeno. Ne tada. Svakako ću nastaviti da se trudim, jer sama činjenica da sam u ovom trenutku na planeti koja se okreće tamo negde u kosmosu, podstiče me da shvatam kako se neverovatne stvari svakako dešavaju. Možda će mi jednom biti suđeno baš to, a možda će se neka sasvim nova ideja razviti u uspeh i ostvarenje. Idemo dalje, s osmehom na licu, rukama spremnim za rad - biće dobro!
Umišljeni strahovi. To je definitivno jedna od stvari koju mogu da menjam, međutim, uz puno truda. Utiču na moje samopouzdanje, jer počinju da upravljaju mojim životom i da me čine uznemirenom i nesigurnom. Treba da zamolim nekog da mi pomogne.
Nikad dovoljno novca, svađe u porodici, ogovaranja i kritike - ništa od toga ne možemo preterano da menjamo, ili zaustavimo. Tačnije, u životu će svega toga i biti i ne biti, zavisno od trenutka. Zbog toga se nemojte mnogo uzrujavati zbog toga. Ogradite se od negativne energije. Usredsredite se na moguća rešenja.
Nemam dovoljno samopouzdanja čak ni u stvarima koje mislim da dobro radim. Na primer - pisanje (moji prijatelji, kao ni vi, ne znaju ko piše ovaj blog). Nemam samopouzdanja ni da pevam pred drugima, iako sam oduvek pevala u horu, a nekad davno i nastupala.
Kada bih nastavila sa listom - bila bi mnogo, mnogo duža. Međutim, najvažnije je, za početak, to što sam se pomirila sa svojim telom i sa svojim postupcima - sa svojim nesigurnostima. Nismo više u svađi, niti ću dozvoliti drugim ljudima da nas posvađaju. Želim da volim sebe i svoj život. Samo tako me neće doticati tuđe uvrede, čak ni kada su istinite. Ja sam ih prihvatila - one me svakako ne određuju, većinu ne mogu da menjam (a one koje mogu - menjaću) , učim na greškama, i želim da budem svaki dan bolja verzija sebe, zahvalna, jer moglo je da bude i gore, a zahvaljući meni - biće bolje.
Samopouzdanje je u vama. U osmehu, načinu života, energiji kojom plenite... Kada postanete potpuno samosvesni, kada se zavolite, kada oprostite sebi i drugima na ožiljcima (i duševnim, i fizičkim), samopouzdanje će teći u svim pravcima vašeg tela. Ali, čuvajte se lažnog samopouzdanja. Pravo samopouzdanje je smirenost, lični, unutrašnji spokoj, samosvesnost, ali prizemnost. Ono nije konstantno vikanje i hvalisanje o svojim vrlinama i dobrom izgledu, uverenost da ste uvek u pravu, običaj da ste najglasniji, potreba da uvek budete primećeni... to je najčešće egoizam, kompleks niže vrednosti, dokazivanje, i nema nikakve veze sa samopouzdanjem. Kao i sve u životu, samopouzdanje može biti lažno, što se vidi, vrlo često, kada odlazite u sasvim drugu krajnost.
Ali, ako tek počnete da učite samopouzdanje, sasvim je u redu da počnete da se ponašate kao da ono postoji, čak iako ga još uvek niste u potpunosti izgradili. Dok god vam to ne postane prirodni osećaj. Da me ne shvatite pogrešno, daću vam najbanalniji primer: Na usmenom ste ispitu i mislite da niste sasvim dobro naučili gradivo, međutim, sedite, smirite se, udahnite duboko, gledajte profesora u oči, govorite jasno, ni preglasno ni pretiho, razgovetno i sigurno, kao da se vrlo dobro i sigurno osećate u tom trenutku. Onako kako biste govorili da zaista verujete u svoje znanje i da niste suviše samokritični. Nadam se me razumete.
Život nije najmekša, najljubaznija i najpodsticajnija stvar, kao ni ljudi, te morate izgraditi samopouzdanje kao svoj odbrambeni sistem. Morate verovati u sebe i štititi se od onih koji vas sputavaju na bilo koji način. Imate mnogo vrlina. Svakog dana izmamite osmeh mnogim ljudima, pomognete im, smiruje ih vaše prisustvo, mnogo ste praštali, padali i ustajali (setite se uvek one: ''Da sam znao gde ću pasti - seo bih.'') mnogo naučili, preživeli, pa ipak ostali dosledni sebi. Lista vrlina i onog što ste dobro uradili sigurno je bogatija, lepša, inspirativnija, te na nju treba da se usredsredite kad god primetite da se sakrivate ispod svog ''oklopa'' .
Verujem da vi to možete!
Život je samo jedan, hajde da budemo dobri ljudi prema sebi i drugima, hajde da budemo potpuno svesni, objektivni, tolerantni i prema sebi, i prema drugima. Hajde da se šalimo na sopstveni račun, jer se ne stidimo ničeg što je deo nas. Samo tako ćemo biti izgrađeni, zreli ljudi, potpuni, sigurni i čvrsti, nepokolebljivi. Bolji ljudi. Zar nam nije to cilj?
I kad godine prođu, šta ostane od svega toga što nam je ugrožavalo samopouzdanje? Ako ga na vreme ne steknemo, s godinama će biti sve gore, a poenta je da ako ga steknemo, shvatićemo i znaćemo, posle mnogo godina, kako sve te stvari i situacije koje su nas činile nesigurnim - nisu bile važne, nisu bile presudne, bile su samo nekolicina reči od hiljada i miliona drugih reči kojima bi se opisao vaš život.
Čini se da je danas obična, prirodna žena postala diskriminisana vrsta, jer mediji, reklame i sve oko nas smrdi na veštačko, vulgarno, prosto, jeftino, bezvredno, prazno, šuplje, etiketirano, prolazno. Nema te vesti, te manekenke, ili starlete, televizije, magazina, ili običnog prolaznika, koji je vredan gubitka vašeg samopouzdanja. Budite i ostanite svoji, svačeg ćete se još u životu nagledati i naslušati, i naravno da će često biti apsurdno i nenormalno. Ako jednom uđete u vrtlog ''trendova'' i svega što se nameće, ostaćete tamo zarobljeni. A, tamo nema samopouzdanja - ono je isfotošopirano, ispeglano, operisano, dobro upakovano, a iznutra prazno. Izdignite se iznad toga.
Nadam se da od danas počinjemo, svi zajedno, sa pozitivnim promenama i razmišljanjem! Pročitala sam nedavno: ''Zažmuri. Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi...'' I to je suština.
Hvala vam što nas čitate i pratite!
insp.
Tačnije, suočiti se sa svim svojim vrlinama i manama, mogućnostima i nemogućnostima, usponima i padovima. Sve zajedno ih prihvatiti, prigrliti i reći: Svi ste vi deo mene i ja vas se ne stidim.
Nažalost, ne možemo i nikad nismo ni mogli da utičemo na sve u životu, zbog toga često naše nesavršenosti nisu nešto što možemo da menjamo, a čak iako je ono čime smo nezadovoljni - naša krivica koju vučemo iz prošlosti, sada više ništa ne možete, osim da se nervirate i okupirate nezadovoljstvom, umesto da svoju pažnju poklonite onome što zaista vredi i što vas ispunjava.
Hajde da budemo iskreni prema sebi. Hajde da se ispovedimo sami sebi, bez straha, stida i potiskivanja.
Dakle, šta me tišti?
Oh. Mnogo toga.
Odakle početi...
Nos.
Rupice na licu.
Suviše bela i bleda put.
Butine.
Strije.
Celulit.
I tanke usne.
Kriva kolena.
Uvek ono nešto ''nedovoljno dobro, lepo, ili veliko'' muškarcu koji je pored mene.
Neuspela ljubav.
Razgovor za posao iz snova. Razočarenje kada ipak nisam odabrana (naravno da sam mislila da sam svakakve gluposti izgovorila, kako sam ispala nedovoljno pametna, lepa, dosetljiva, a svakako smešna).
Umišljeni strahovi.
Nikad dovoljno novca.
Svađe u porodici.
Ponekad promena boje kose, nova majica, ili pak drugačiji stav koji drugi ne prihvataju, vređaju, podsmevaju se, osuđuju (jer, ljudi ne podnose promene onih oko sebe).
Pogledajte dobro svoju listu.
Šta od toga možete da promenite?
Nos? Rupice na licu? Tanke usne? Kriva kolena? Nažalost, ne mogu - ukoliko želim da ostanem prirodna i svoja - a želim.
Jer, ipak, moj veći nos je tatin nos zbog čega ću do kraja života podsećati na njega i setiti ga se svaki put kad se pogledam u ogledalo. I zbog toga što su ove rupice zbog boginjica iz detinjstva, kao i tinejdžerskih bubuljica koje su, pod stresom, morale da se čačkaju.
Ono nešto ''nedovoljno dobro, lepo, ili veliko'' muškarcu koji je pored mene, svakako je uvek više govorilo o tome da je na njemu, ili u njemu, očigledno, nešto ''nedovoljno dobro, lepo, ili veliko'' . Svakako je da tu prave ljubavi nije bilo, kao i da nisam žena za njega. Niti želim da budem žena za njega. Ja sam žena za sebe, sa svojim identitetom, i samo onaj koji me bude stvarno, čisto i iskreno voleo - iskreno će to i da vidi, i da prihvati.
Neuspela ljubav... Sve sam dala. I suze, i znoj, i karte u jednom smeru, i povratne karte, i rame za plakanje, i lepe reči, i psovke, i ruku u džep, i ruku oko vrata, i volim te, i mrzim te, polomljene narukvice, raščupanu kosu, razmazanu šminku, isprljani stan, zdravlje i sigurnost, i više od toga... sve je imao i nije bilo dovoljno. Moja savest je čista.
Razgovor za posao iz snova. Razočarenje kada ipak nisam odabrana. Možda je bilo prerano da bi se ostvarilo? Bila sam previše ushićena, previše doterana, nisam mogla da se obuzdam. Okej, zeznula sam stvar, priznajem. A, možda i nisam? Možda je jednostavno neko drugi imao bolji CV, ili je bio simpatičniji onom koji je birao saradnika? U svakom slučaju, nije bilo suđeno. Ne tada. Svakako ću nastaviti da se trudim, jer sama činjenica da sam u ovom trenutku na planeti koja se okreće tamo negde u kosmosu, podstiče me da shvatam kako se neverovatne stvari svakako dešavaju. Možda će mi jednom biti suđeno baš to, a možda će se neka sasvim nova ideja razviti u uspeh i ostvarenje. Idemo dalje, s osmehom na licu, rukama spremnim za rad - biće dobro!
Umišljeni strahovi. To je definitivno jedna od stvari koju mogu da menjam, međutim, uz puno truda. Utiču na moje samopouzdanje, jer počinju da upravljaju mojim životom i da me čine uznemirenom i nesigurnom. Treba da zamolim nekog da mi pomogne.
Nikad dovoljno novca, svađe u porodici, ogovaranja i kritike - ništa od toga ne možemo preterano da menjamo, ili zaustavimo. Tačnije, u životu će svega toga i biti i ne biti, zavisno od trenutka. Zbog toga se nemojte mnogo uzrujavati zbog toga. Ogradite se od negativne energije. Usredsredite se na moguća rešenja.
Nemam dovoljno samopouzdanja čak ni u stvarima koje mislim da dobro radim. Na primer - pisanje (moji prijatelji, kao ni vi, ne znaju ko piše ovaj blog). Nemam samopouzdanja ni da pevam pred drugima, iako sam oduvek pevala u horu, a nekad davno i nastupala.
Kada bih nastavila sa listom - bila bi mnogo, mnogo duža. Međutim, najvažnije je, za početak, to što sam se pomirila sa svojim telom i sa svojim postupcima - sa svojim nesigurnostima. Nismo više u svađi, niti ću dozvoliti drugim ljudima da nas posvađaju. Želim da volim sebe i svoj život. Samo tako me neće doticati tuđe uvrede, čak ni kada su istinite. Ja sam ih prihvatila - one me svakako ne određuju, većinu ne mogu da menjam (a one koje mogu - menjaću) , učim na greškama, i želim da budem svaki dan bolja verzija sebe, zahvalna, jer moglo je da bude i gore, a zahvaljući meni - biće bolje.
Samopouzdanje je u vama. U osmehu, načinu života, energiji kojom plenite... Kada postanete potpuno samosvesni, kada se zavolite, kada oprostite sebi i drugima na ožiljcima (i duševnim, i fizičkim), samopouzdanje će teći u svim pravcima vašeg tela. Ali, čuvajte se lažnog samopouzdanja. Pravo samopouzdanje je smirenost, lični, unutrašnji spokoj, samosvesnost, ali prizemnost. Ono nije konstantno vikanje i hvalisanje o svojim vrlinama i dobrom izgledu, uverenost da ste uvek u pravu, običaj da ste najglasniji, potreba da uvek budete primećeni... to je najčešće egoizam, kompleks niže vrednosti, dokazivanje, i nema nikakve veze sa samopouzdanjem. Kao i sve u životu, samopouzdanje može biti lažno, što se vidi, vrlo često, kada odlazite u sasvim drugu krajnost.
Ali, ako tek počnete da učite samopouzdanje, sasvim je u redu da počnete da se ponašate kao da ono postoji, čak iako ga još uvek niste u potpunosti izgradili. Dok god vam to ne postane prirodni osećaj. Da me ne shvatite pogrešno, daću vam najbanalniji primer: Na usmenom ste ispitu i mislite da niste sasvim dobro naučili gradivo, međutim, sedite, smirite se, udahnite duboko, gledajte profesora u oči, govorite jasno, ni preglasno ni pretiho, razgovetno i sigurno, kao da se vrlo dobro i sigurno osećate u tom trenutku. Onako kako biste govorili da zaista verujete u svoje znanje i da niste suviše samokritični. Nadam se me razumete.
Život nije najmekša, najljubaznija i najpodsticajnija stvar, kao ni ljudi, te morate izgraditi samopouzdanje kao svoj odbrambeni sistem. Morate verovati u sebe i štititi se od onih koji vas sputavaju na bilo koji način. Imate mnogo vrlina. Svakog dana izmamite osmeh mnogim ljudima, pomognete im, smiruje ih vaše prisustvo, mnogo ste praštali, padali i ustajali (setite se uvek one: ''Da sam znao gde ću pasti - seo bih.'') mnogo naučili, preživeli, pa ipak ostali dosledni sebi. Lista vrlina i onog što ste dobro uradili sigurno je bogatija, lepša, inspirativnija, te na nju treba da se usredsredite kad god primetite da se sakrivate ispod svog ''oklopa'' .
Verujem da vi to možete!
Život je samo jedan, hajde da budemo dobri ljudi prema sebi i drugima, hajde da budemo potpuno svesni, objektivni, tolerantni i prema sebi, i prema drugima. Hajde da se šalimo na sopstveni račun, jer se ne stidimo ničeg što je deo nas. Samo tako ćemo biti izgrađeni, zreli ljudi, potpuni, sigurni i čvrsti, nepokolebljivi. Bolji ljudi. Zar nam nije to cilj?
I kad godine prođu, šta ostane od svega toga što nam je ugrožavalo samopouzdanje? Ako ga na vreme ne steknemo, s godinama će biti sve gore, a poenta je da ako ga steknemo, shvatićemo i znaćemo, posle mnogo godina, kako sve te stvari i situacije koje su nas činile nesigurnim - nisu bile važne, nisu bile presudne, bile su samo nekolicina reči od hiljada i miliona drugih reči kojima bi se opisao vaš život.
Čini se da je danas obična, prirodna žena postala diskriminisana vrsta, jer mediji, reklame i sve oko nas smrdi na veštačko, vulgarno, prosto, jeftino, bezvredno, prazno, šuplje, etiketirano, prolazno. Nema te vesti, te manekenke, ili starlete, televizije, magazina, ili običnog prolaznika, koji je vredan gubitka vašeg samopouzdanja. Budite i ostanite svoji, svačeg ćete se još u životu nagledati i naslušati, i naravno da će često biti apsurdno i nenormalno. Ako jednom uđete u vrtlog ''trendova'' i svega što se nameće, ostaćete tamo zarobljeni. A, tamo nema samopouzdanja - ono je isfotošopirano, ispeglano, operisano, dobro upakovano, a iznutra prazno. Izdignite se iznad toga.
Nadam se da od danas počinjemo, svi zajedno, sa pozitivnim promenama i razmišljanjem! Pročitala sam nedavno: ''Zažmuri. Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi...'' I to je suština.
Hvala vam što nas čitate i pratite!
insp.
Upravo smo otkrile ovaj blog i zaista je osvezenje u moru blogova. :)
ОдговориИзбришиhttp://sparklyget.blogspot.com/
Nesto najbolje sto sam procitala u poslednje vreme :-)
ОдговориИзбришиhttp://womanrealm.blogspot.com/
posve se slažem s svima što si napisala. Neke stvari moramo prihvatiti na sebi, a opet neke obrasce ponašanja (svoje naravno) možemo i trebamo promijeniti ako shvatimo da nas vode u krivom pravcu. Kad osjetim da mi je voda došla do grla, meni stvarno pomaže malo se zamisliti i vidjeti što mi na meni samoj smeta i što ima, a što nema smisla mijenjati.
ОдговориИзбришиSamouvjerenost po meni dolazi iz nekog unutarnjeg mira, a možemo biti samouvjereni i kada smo u očima drugih neuspješni ili čak ako nismo postigli ono što smo htjeli, ako znamo da smo dali sve od sebe.
Divno si ovo napisala:)
http://modaodaradosti.blogspot.com/
Ovo mi je prvi put da dolazim na ovaj blog i veoma sam odusevljena konceptom kao i dizajnom bloga. Sve pohvale!
ОдговориИзбришиIsidora
http://highheelpoodl.blogspot.com/
Odlican post! Super!
ОдговориИзбришиhttp://www.adelaacanski.com/
Mislim da divno pisete i mislite :)
ОдговориИзбриши